Molimo logirajte se kako bi koristili celokupan forum... Smile
Hvala Administracija sajta...


 
Početna stranicaPortalFAQPretraľnikRegistracijaLogin

Share | 
 

 KRATKE PRICE

Prethodna tema Sljedeća tema Go down 
Go to page : 1, 2  Next
Autor/icaPoruka
Domingez
Senior
Senior


Broj poruka : 620
Godina : 36
Location : Kladovo
Datum upisa : 16.10.2007

PostajNaslov: KRATKE PRICE   16.10.07 19:19

Panika

Pada noc, sve se stishava...umiruje sve oko mene,sat staje, muzika se ne cuje...
Jedan sasvim drugi svet u kome obitavam.Osvrcem se oko sebe...stvarno se nista ne cuje.
Sam sam u sobi...ispijam iz case nadajuci se da ce se nekim cudom makar slike vratiti, slike ljudi koje volim, koje sam voleo,koje su me volele.Ne.NIsta se ne desava.Nema ih.Dok palim ko zna koju po redu cigaretu, prevrcem po starom koferu ne bi li te iste slike nekako oziveo u ovom svetu.Drzim ih u rukama dok povlacim dim za dimom...
Ne, i dalje se nista ne deshava...poznata lica ne vidim.....cigaretu ne osecam....
Da, nastupa panika.Zasto ne mogu da vidim draga lica ?Secanja kao i da nemam....Dolaze do izrazaja druga cudesa ovog sasvim drugog sveta. Po prvi put, primecujem grube konture zidova koji me okruzuju, primecujem svetlost lampe kako slabo,skoro bezivotno zraci...osecam talase hladnog vazduha iz klime kako me zapljuskuje...nista se ne cuje ... a srce pocinje ubrzano da kuca...njega osecam...osecam odar za udarom...jezim se.
Sta se to desava samnom ? Pocinjem da ludim ?Sad,vise nego ikad zelim da se mir prekine...ljutim se....zelim nazad moja secanja...dobra-losa.. nebitno je... vratite mi ih, mislim se.
Zelim samo da mi misli zaokupi nesto drugo.Zelim sve samo ne OVO.Vise se i ne osvrcem oko sebe.Ne zelim... ne mogu.Zurim u bezivotni monitor i pishem ovu pricu.S'vremena na vreme ispijam po koji gutljaj moga "spasa".Pepeljara puna.Kraickom oka gledam razbacane slikene bi li koga prepoznao...i dalje nista....
Panika... sad sam vec utrnuo....nista ne osecam...ne mogu da se smejem niti da placem...nista...
Onom mom osecaju svakog otkucaja srca koji preti da izleti iz grudnog kosha sada se pridruzuje i brujanje u ushima...tutnji kao da je mlaznjak pored mene...traje i traje...strah se polako povlaci iz mene i vraca se upravo u ono toliko udaljeno i nepoznato mesto odakle je i doshao.
Sta se to deshava? Hvala Bogu Svevishnjem....svice...zora je...
Srce se smiruje....tutnjanje u ushima jenjava...panika nestaje....
Ponovo cujem muziku koja je svo ovo vreme i svirala...nasmejao sam se...zaplakao sam...opet sam se nasmejao...vratio sam se.Napolju cujem ljude kako pale automobile i krecu na posao... i ptice cujem.
Prepoznajem draga i mila lica na slikama koje sam svu noc drzao ne bi li koga prepoznao...
...ustajem sa stolice...skupljam ih sa poda i vracam u kofer....
Hvala ti glasnice!Hvala ti zoro! Idem da samo malo odmorim oci pa da uzivam u danu!! Smile
[Vrh] Go down
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/index.php
PlaviBiserZ
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 3
Datum upisa : 02.09.2007

PostajNaslov: Spletkarenje sa sobom...   03.11.07 2:25

Evo nesto i od mene....


Volela ga je kao što se voli muzika.Posvećeno.Celim bićem.Prožimao je njena čula čudesnom energijom kojom je zračila.Nije ga viđala,ali je njegov lik uvek bio pred njenim očima.
Bio je svetlost njenih noći. Čekala je san i njihov susret.Vodila ga je sa sobom u svoje tajne odaje duše-i tu je bio samo njen…Treperavi trenuci ljubavi u onostranoj stvarnosti.
Kada ga nije sanjala,brinula je šta je snjim.”Dobro mu je.Puno radi,nema vremena”,tešila je sama sebe.Pokušavala je da ponovo proživi san,prepričavala je sebi svaki trenutak,tumačila značenje i čekala noć, za koju se spremala kao za prvi susret.
Usledio je san u kome je nemo gleda.Prilazi mu nežno a njegov lik nestaje u izmaglici.Susret na mostu.Nebo i reka sivi,spojeni,boje njegovih očiju…
Prilazi mu ponovo i ljubi mu lice, iz njegovih očiju poteče tišina.
Ujutro ustade umorna i tužna.To nije on ,Ne sme..
Sretošе sе....i bi raj..na trenutak,NJegov hladan glas i surova istina sledili su joj telo.Nije plakala…
Nastavila je da zivi kao biljka.LJudska biljka,željna svetlosti.Još uvek teško zaspi.Plaši se snova i susreta s nijm u mračnim odajama svoje duše.
U ovom totalnom mraku, noći više nisu tako crne, imaju boju njegovih očiju i svetlost njegovog osmeha,to je drži ,da ne padne da se nada...
[Vrh] Go down
determinanta
Senior
Senior


Broj poruka : 701
Godina : 57
Location : na jednoj od Nebula
Datum upisa : 01.09.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   08.11.07 9:53

Naše reči kao da blede u nekoj jutarnjoj izmaglici...Bledilo koje se grana na suncu, pa se rađa u praskozorju jutra... Gde li nestade miholjsko ljeto da nas dodatkne šarenilom boja, vrelinom išekivanja, da nas ubaci na zadnje sedište nekog kratkometražnog taksija...pa da zajedno zaronimo peskom neke podmornice, čiji se periskopi više i ne dižu van površine zemlje, nego zauvek ostaju tamo da nam napune usta kristalima peska, a to samo zato da nashe misli postaju peschani stalaktiti (ili stalagniti?) i da godinama čekaju to svetluzavo zrnce da bi porasli, na gore ili na dole...I znaš li odgovor našeg rasta? Ili ćemo kao i sve peščane oluje svojim svetlucavim lopticama završiti medju prstima neke osobe kojoj će to ići na živce, Možda tada i neće biti smisla da budem zrno...?!
Preseliću sa na jedan splav, gurnuti noge u hladnu vodu, pusiti da mi se kapi igraju na licu, da mi se u očima stvori duga i da njome otplovim negde na kraj nekog puta, gde će moj mir biti samo moj...topao, koji će moje lice držati svojim rukama...i reći mi: “Tebe sam čekao...”

Autor-JA


Zadnja promjena: ; 14.11.07 16:33; ukupno mijenjano 1 put.
[Vrh] Go down
http://www.tagged.com/determinanta
Domingez
Senior
Senior


Broj poruka : 620
Godina : 36
Location : Kladovo
Datum upisa : 16.10.2007

PostajNaslov: Most preko vecnosti   14.11.07 16:18

Ricard Bah “Most preko vecnosti”

Greske ne postoje. Sve stvari koje nam se desavaju nuzne su i sami ih prouzrokujemo. Ma kako neprijatne ponekad bile, uvek nas necemu nauce; ma koji korak da napravimo, nuzan je jer nas vodi ka odredistu koje smo sami izabrali.”
U tome je sustina ucenja: poraz sam po sebi nije vazan, vazno je na koji se nacin gubi i kako se menjamo posle poraza i koja znanja steknemo kroz njega i kako ih primenjujemo u sledecoj partiji. Poraz na neki cudan nacin znaci pobedu.
Zato sto verujemo u ono sto vidimo, zaboravljamo da ono sto se vidi spolja nije ono sto smo mi u stvari. Kada pronadjemo andjela sa izvanrednim umom, njeno lice postaje jos lepse. Onda nam ona kaze:”Oh, uzgred budi receno...imam i ovo telo...”
“Budalo. Zar mislis da nosimo oklop zabave radi?” Oklopljenim prstom prelazio je preko useka i tragova na metalu. “Svaki od ovih tragova ostavila je neka zena. Tebe je brak skoro unistio, pobegao si cudom, i da ti nije bilo oklopa do sada bi deset puta bio unisten prijateljstvima koja su se pretvarala u obaveze i postajala veliki pritisak. Jedno cudo si zasluzio. Ali, nemoj da racunas na jos tuce.” “Nosio sam svoj oklop”, zarezao sam na njega, “ali ti hoces od mene...sve vreme? Svaki trenutak? Mora da postoji i vreme za cvece, takodje. A X. Je posebna.” “X. Je bila posebna. Svaka je posebna na jedan dan. Ali posebno prerasta u obicno, umesa se dosada, postovanje nestaje, i sloboda je izgubljena. Ako isgubis slobodu, sta ti jos ostaje da izgubis?”
Figura je bila masivna, ali u borbi brza i od macke, neverovatno jaka. “Mene si stvorio da bih ti bio najbolji prijatelj. Nisi me stvorio ni lepog, ni da te zasmejavam, ni toplog i mekog. Napravio si me da bih te zastitio kada tvoje afere postanu ruzne. Izgradio si me kao garanciju da ces preziveti kao slobodna dusa. Mogu da te spasem samo ako me budes slusao. Mozes li da mi navedes jedan srecan brak? Jedan? Od svih muskaraca koje poznajes, postoji li bar jedan koji ne ni bio srecniji da brak zameni razvodom i prijateljstvom?” “Ni jedan.”
“Tajna moje snage “, rekao je, “jeste u tome sto ja ne lazem. Sve dok me ne razuveris, i moje postojanje ne postane fikcija, bicu sa tobom, vodicu te i stititi. Postoji jedna savrsena za tebe, ali ona pociva u mnogo razlicitih tela... Znas. Kada budes pronasao jednu zenu na svetu koja moze da ti pruzi vise nego sto to nekoliko zena moze, ja cu nestati.” Nije mi se svidjao, ali je bio u pravu. Sacuvao me je od napada koji bi me ubili onakvog kakav sam tada bio. Nije mi se svidjala njegova arogantnost, ali arogantnost potice od sigurnosti. Bilo je neprijatno stajati sa njim u istoj sobi, ali ako bih trazio od njega da se povuce, postao bih zrtva saznanja da naposletku nijedna zena nije bila moja srodna dusa.
Od kad pamtim, za mene je sloboda znacila srecu. Malo zastite, to je neznatna cena koja se placa za srecu.
[Vrh] Go down
http://www.dverisrpske.com/sr-CS/index.php
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:12

Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa
Spavao bih manje, a sanjao više


Kada bi Bog za trenutak zaboravio sa sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stavri bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što žnače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj kad bih imao jedan komadič života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...
[Vrh] Go down
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:13

A.P Čehov
MALA ŠALA


Vedro zimsko podne... Mraz stegao, sve puca, i Nađenjki, koja me drži pod ruku, hvata se srebrnasto inje po uvojcima, na slepoočnicama i na maljicama iznad gornje usne. Stojimo na visokom bregu. Od naših nogu do samog podnožja pruža se strma ravan u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, postavlene jarkocrvenom čojom.
- Da se spustimo, Nadežda Petrovna, - molim ja. - Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo živi i čitavi.
Ali Nađenjka se boji. Sav taj prostor od njenih majuiišh kaljača pa do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, neizmerno duboka provalija. Kad pogleda dole, ona premre i zastane joj dah čim je pozovem da sedne u sanke, a šta će tek biti ako se usudi da poleti u provaliju! Ona će umreti, poludeće. - Preklinjem vas! - govorim joj. - Zašto se bojite? Shvatite da je to malodušnost, kukavičluk!
Nađenjka najzad popušta, i ja joj na licu čitam da ona popušta iako je to opasno po život. Bledu, uzdrhtalu, nameštam je u sanke, obgrlim je rukom i zajedno se sunovraćujemo u bezdan.
Sanke lete kao strela. Vazduh koji prosecamo šiba u lice, huči, zviždi u ušima, bolno štipa od besa, hoće da skine glavu s ramena. Od siline vetra ne možemo da dišemo. Kao da nas je sam đavo zgrabio svojim kandžama pa nas s rikom vuče u pakao. Predmeti oko nas slivaju se u jednu dugu traku koja strmoglavo juri... Evo, još časak samo - čini nam se - i propali smo!
- Ja vas volim, Nađa! - izgovaram poluglasno. Sanke počinju da klize sve sporije i sporije, hujanje vetra i zujanje salinaca nisu više tako strašni, dah više ne zastaje, i evo nas najzad dole.
Nađenjka je ni živa ni mrtva. Bleda, jedva diše... Ja joj pomažem da ustane... - Ni za živu glavu neću se više spuštati - kaže ona gledajući me razrogačenim očima punim užasa. - Ni za šta na svetu! Umalo nisam presvisla! Malo kasnije ona dolazi k sebi, i već mi upitno zagleda u oči: jesam li ja rekao one četiri reči ili su joj se samo one pričule u huci vihora? A ja stojim kraj nje, pušim i pažljivo razgledam svoju rukavicu.
Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka joj, očigledno, ne da mira. Jesu li izgovorene one reči ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje vrlo važno, najznačajnije na svetu. Nađenjka mi prodornim pogledom nestrpljivo, tužno zagleda u lice, odgovara bez veze, čeka hoću li ja započeti razgovor. 0, koliko promena na tom dragom licu, koliko promena! Ja vidim, ona se bori sa sobom. htela bi pešto da kaže, nešto da pita, ali ne na-lazi reči, nezgodno joj je, strašno, smeta radost...
- Znate šta? - kaže ona ne gledajući me.
- Šta? - pitam ja.
- Hajde još jednom ... da se spustimo.
Penjemo se uza stepene na breg. Ja ponovo nameštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, ponovo letimo u stravičnu provaliju, ponovo huji vetar i zuje salinci, i ponovo u najjačoj i najbučnijoj jurnjavi sanki ja izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađenjka!
Dok se sanke zaustavljaju Nađenjka meri pogledom breg niz koji tek što smo se spustili, zatim dugo gleda u moje lice, osluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak i njen muf i kapuljača, cela njena sitna pojava izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj je ispisano:
- U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričulo?
Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Siroto devojče ne odgovara na pitanja, natmurilo se, samo što ne zaplače.
- Hoćemo li kući? - pitam ja.
- A menn ... meni se sviđa ovo sankanje - kaže ona crveneći. - Da se spustimo još jedanput?
Njoj se "sviđa" to sankanje, a međutim, dok seda u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, dršće.
Spuštamo se treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja prinosim ustima maramicu, kašljem, i kad se nađemo na sredini brega, uspem da prošapćem:
- Ja vas volim, Nađa!
I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, razmišlja o nečemu... Ja je pratim sa sankanja kući, ona se trudi da ide što lakše, usporava korak i neprestano očekuje da li ću joj kazati ore reči. Ja vidim kako se muči, kako se savladava da ne kaže:
- Nije moguće da ih je govorio vetar! Ja neću
da je to govorio vetar!
Sutradan ujutru dobijem ceduljcu: "Ako idete danas na sankanje, svratite po mene. N." I od toga dana Nađenjka i ja - svakog dana idemo na sankanje i, spuštajući se odozgo, ja svaki put poluglasno izgovaram uvek iste reči:
- Ja vas volim, Nađa!
Uskoro se Nađa navikava na tu rečenicu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, juriti niz breg strašno je kao i pre, ali sada već strah i opasnost daju posebnu čar rečima o ljubavi, rečima koje su zagonetne kao i pre, i koje tište dušu. Osumnjičena su uvek ista dvojica: ja i vetar... Ko joj od nas dvojice izjavluje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, očigledno, već svejedno; iz bilo kog pehara pio - svejedno je, samo da se opiješ.
Jednog podneva uputih se sam na sankanje; umešavši se u gomilu, vidim kako Nađenjka prilazi bregu, kako me traži očima... Zatim se plašljivo penje uza stepenice... Strašno joj je da se sanka sama, o, koliko je to strašno! Ona je bleda kao sneg, dršće, ona ide kao na gubilište ali ide, ide odlučno, ne osvrćući se. Ona je sigurno odlučila da najzad proveri hoće li se čuti one zanosne slatke reči kad mene nema? Ja vidim kako, bleda, sa ustima otvorenim od užasa, seda u sanke, zatvara oči i, oprostivši se zauvek od života, kreće... "Zzzz" ... zuje salinci. Ne znam čuje li Nađenjka one reči... ja samo vidim kako ona ustaje iz sanki iznurena, slaba, a po licu joj se vidi da ni sama ne zna da li je čula nešto ili nije. Dok se spuštala, strah joj je oduzeo sposobnost da čuje, da razaznaje šumove, da shvata...
Ali evo dolazi i prolećni mesec mart... Sunce je sve blaže. Naš ledeni breg tamni, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Mi prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka više nema gde da čuje one reči, niti ima ko da ih izgovara - vetar se ne čuje, a ja se spremam za Petrograd, na duže vreme, po svoj prilici zasvagda.
Nekako dandva pre odlaska, u sumrak, sedim ja u bašti, a od dvorišta u kome živi Nađenjka ta bašta je odvojena visokom ogradom sa šiljcima... Još je prilično hladno, na đubrištu još ima snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i spremajući se na počinak gavrani bučno graču. Prilazim ogradi i dugo posmatram kroz rupu. Vidim kako Nađenjka izlazi na trem i diže tužan, izgubljen pogled prema nebu... Prolećni vetar duva pravo u njeno bledo sumorno lice... On je podseća na onaj vetar koji nam je hučao onda na bregu kad je slušala one četiri reči, i lice joj postaje tužno, pretužno, a niz obraz klizi suza... I siroto devojče pruža obe ruke kao da moli taj vetar da još jednom donese one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno:
- Ja vas volim, Nađa!
Bože moj, šta se zbiva s Nađenjkom! Ona klikće, smeši se celim licem i pruža u susret vetru ruke, radosna, srećna, tako lepa.
A ja odlazim da se spremam za put.
To je bilo davno. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama želela - to je svejedno, za sekretara plemićkog starateljskog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo nas dvoje nekada išli na sankanje i kako joj je vetar donosio reči: "Ja vas volim, Nađenjka" - nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najdirljivija i najlepša uspomena u životu...
A meni sada, kad sam postao stariji, nije jasno zašto sam govorio one reči, zašto sam se šalio ...
[Vrh] Go down
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:15

Đ. Balašević
Jedan od onih života
(odlomak)

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati? Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
[Vrh] Go down
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:16

DŽulijan Barns
Troje
(odlomci)


… Oh, molim vas, nemojte da me gledate sa toliokim negodovanjem. Zar ne mislite da će toga biti sasvim dovoljno u nedeljama, mesecima i godinama koje dolaze? Pustite me na miru. Stavite su u moje pantoufles. Da li biste se vi odrekli svoje ljubavi, dostojanstveno sišli sa scene, postali pastir i za utehu svirali tužnu muziku na frulici dok raštrkano stado koza mljacka sočnu travu? To se nikako ne radi. Nikada se nije tako radilo. Slušajte, ako odete i postanete pastir, nikada je zapravo i niste voleli. Ili vam se više dopada taj melodramatični potez. Ili koze. Možda glumeći zaljubljenost jednostavno činite mudar potez u karijeri koji vam dopušta da se preorijentišete na stočarstvo. Ali, u tom slučaju je niste voleli.


... Ljubav - ili ono što ljudi zovu ljubavlju - samo je način da naterate ljude da vas posle seksa zovu Dušo.


Novac, čini mi se, mnogo bolje teši nego filotofijau razmišljanjima o tome koliko će neko živeti.
Ja sam materijalista. Ako niste budistički kaluđer, šta vam drugo preostaje. Dva velika verovanja koja vladaju svetom u ovom veku - kapitalizam i komunizam - jesu materijalistička samo što je jedno bolje od drugog, kao što su pokazali skorašnji događaji. Čovek voli robu široke potrošnje, uvek ju je voleo, uvek će je voleti. Bolje bi nam bilo da se naviknemo na to. I ljubav prema novcu nije koren sveg zla već polazište za sreću većine ljudi, uteha za većinu ljudi. On je mnogo pouzdaniji od ljubavi.


...Život ume da bude pravi skot čak i prema najboljim ljudima, Pogledajte se u ogledalo i recite zdravo, i Život je konga: priključi se masi! Prevođenje mračnih dubina ljudskog duha u obrok od jednog intelektualnog zalogaja za ljude mrtvog mozga...


Novac je, kolio sam shvatio, moralno neutralan. Može da se upotrbi za dobro, može da se upotrebi za loše. Možemo da kritikujemo one koji se na neki način bave novcem, baš kao što to možemo da uradimo s onima koji se na neki način bave ljubavlju, ali novac i ljubav same ne možemo kritikovati.


Ljubav pričinjava veće zadovoljstvo nego brak, na isti način na koji su romani zabavniji od istorije.
[Vrh] Go down
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:17

Borisav Stanković
Uvela ruža


Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti...
Hajde da snevamo:
Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu.
Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid... Znao sam ja sve to, pa ipak... Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora... A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto sto me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu...
Volim te, volim...volim!... - I sve te više stiskah, grljah, ljubljah... I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela... Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga... Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti - ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!...
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći... sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!...
[Vrh] Go down
summer_donna
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 37
Datum upisa : 10.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 0:37

Sunce Aleksa Santic


Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.
Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...


1925.
[Vrh] Go down
veccana44
Ovisnik o internetu
Ovisnik o internetu


Broj poruka : 1880
Godina : 54
Location : Budva
Datum upisa : 22.08.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 11:06

Međutim behu jedan za drugim izašli napolje u hladnu zamišljenu noć; a sâm Zaratustra vodio je za ruku najružnijeg čoveka, da mu pokaže svoj noćni svet, i veliki okrugao mesec, i srebrne vodopade kod svoje pećine. Tako su bili najzad svi na okupu u miru, sve sami stari ljudi, ali sa utešenim hrabrim srcem, i začuđeni u sebi što se na zemlji tako dobro osećaju; a prijatna tišina noći prodirala je sve više i više ka srcu im. I Zaratustra iznova pomisli u sebi: »o koliko mi se sad sviđaju, ovi viši ljudi!« – nego ne htede reći glasno, jer je poštovao njihovu sreću i njihovo ćutanje. – Ali tad se dogodi ono što je toga čudnog dugog dana bilo najčudnije: najružniji čovek poče još jedanput, i to poslednji put, da se guši i penuši, pa kad je doterao do reči, nuto, pitanje okruglo i čisto iskoči iz njegovih usta, jedno lepo duboko jasno pitanje, koje se taknu srca svih što su ga slušali. »Prijatelji moji svi skupa, reče najružniji čovek, kako se vama čini? Ovoga dana radi – ja sam prvi put zadovoljan što sam proživeo ceo život. I nije dosta da samo toliko posvedočim. Vredi živeti na zemlji: jedan dan, jedna slava sa Zaratustrom, naučili su me da volim zemlju. 'To li beše – život?' reći ću smrti: 'Pa dobro! Daj još jednput!' Prijatelji moji, kako se vama čini? Zar nećete i vi reći smrti kao ja: To li beše – život? Pa dobro, Zaratustre radi, daj još jedanput« – Tako je govorio najružniji čovek; a tada je bilo nedaleko od ponoći. I šta mislite, šta se tada dogodilo? Tek što su viši ljudi čuli njegovo pitanje, postadoše odjednom svesni toga da su preobraženi i opet zdravi, i toga, ko je to učinio: priskočiše dakle svi ka Zaratustri, zahvaljujući, slaveći ga, umiljavajući se oko njega, ljubeći mu ruke, kako je već bilo kome u prirodi: tako da su se neki smejali a neki plakali. A stari čarobnik igrao je od zadovoljstva; pa sve iako je, kao što kažu naki pripovedači, bio tada pun slatka vina, bio je zacelo još puniji slatkog života, i odrekao se bio svakog umora. Ima ih čak koji pripovedaju, da je tada i magarac igrao: nije mu, dakle, pre tega najružniji čovek uzalud davao vina da pije. Možda je bilo tako a možda i nije; ali ako uistinu one večeri magarac i nije igrao, dogodila su se tada još veća i čudnija čudesa nego što bi bilo igranje jednoga magarca. Ukratko, što rekao Zaratustra: »Šta je meni stalo do toga.
[Vrh] Go down
veccana44
Ovisnik o internetu
Ovisnik o internetu


Broj poruka : 1880
Godina : 54
Location : Budva
Datum upisa : 22.08.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 11:07

Najružniji čovek

– I opet trčahu noge Zaratustrine kroz brda i šume, i njegove oči tražile su i tražile, ali nigde ne beše onog koga htedoše da sagledaju – velikoga nevoljnika koji vikaše za pomoć. Ipak je on celim putem klicao u srcu svom, i osećao zahvalnost. »Kako mi lape stvari, reče, darova ovaj dan, u naknadu zato što je rđavo počeo! Na kakve čudne saputnike naiđoh! Sad ću dugo imati da žvaćem reči njihove, kao zrelo zrnje; nasitno će ih smrviti i samleti zub moj, dok mi ne poteku u dušu kao mleko!« – A kad staza skrenu opet oko jedne stene, izmeni se odjedared predeo, i Zaratustra stupi u carstvo smrti. Crne su i crvene vrleti stršile tu u vis: ni travke, ni drveta, ni ptičijieg glasa. Jer to beše dô od koga se klonjahu sve životinje, i grabljive životinje; samo jedna vrsta gadnih gojaznih zelenih zmija pod starost su dolazile ovamo, da tu umru. Zato su taj dô pastiri zvali, Zmijska smrt. Zaratustra utonu tad u crne uspomene, jer mu se učini da se već jednom desio u ovome dolu. Mnoge teške misli ophrvaše mu duh: tako da je išao sve lakše i lakše, i naposletku stade. Tada vide, otvorivši oči, nešto što na putu seđaše, otprilike kao čovek a ipak ne kao čovek, nešto što se ne dâ iskazati. I jednim mahom spopade Zaratustru veliki stid zato što je tako nešto sagledao očima: pocrvenevši čak gore do bele kose svoje, obrnu pogled, i podiže nogu da napusti to pogano mesto. Ali tad zašumori mrtva pustolina: iz tla stade da kulja nešto zagušeno i zapenušeno, kao kad se u noći guši i penuša voda kroz zapušene cevi; i naposletku pretvori se u čovečiji zbor i govor: – a ovaj je glasio ovako: »Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Progovori, i reci! Kako se sveti svedoku? Ja te mamim unazad, tu je poledica! Pazi, pazi dobro, da ponos tvoj ovde noge ne polomi! Ti misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! De dakle, odgonetni zagonetku, ti tvrdi lomioče oraha. – zagonetku koja sam evo ja! De reci: ko sam ja!« – A Zaratustra, kad ču ove reči, – šta mislite da se tad dogodilo u njegovoj duši? Spopade ga sažaljenje; i jednim mahom stropošta se, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvosečama, – pade teško, iznenadno, na ustravljenje čak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah i podiže sa zemlje, i crte mu na licu ukrutiše se. »Vidim dobro ko si, progovori tad čeličnim glasom: ti si ubica božji! Pusti me da idem. Ti nisi mogao da podneseš onoga koji je tebe video, – koji te je video uvek i skroz, ti najružniji čoveče! I ti si izvršio osvetu nad tim svedokom!« To reče Zaratustra, i, htede da ode; ali neiskazani stvor dohvati ga za skut od odela, i stade iznova da ga guši i da traži reči. »Stani! reče naposletku – stani! ne prolazi! Ja sam pogodio koja te je sekira oborila na zemlju: Slava ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si pogodio, ja to dobro znam, kako je onome koji je njega ubio, – ubici božijem. Stani! Sedi amo do mene, neće biti uzalud. Kome bih išao ako ne k tebi? Ostani, i sedi! Ali nemoj da me pogledaš! Poštuj na taj način – ružnoću moju! Mene teraju: sad si ti jedino pribežište moje. Ne mržnjom svojom, niti oružnicima svojim. – o, ja bih se takvom teranju rugao, i bio bih gord i veseo! Zar nisi još uvek dosad najviše terani najdalje doterali? A ko dobro tera, taj se daje lako i doterati, da sluša: – ta on ide već ionako – za čovekom! Nego, ispred sažaljenja njihova – – ispred sažaljenja njihova bežim ja, i hoću k tebi da pribegnem. O Zaratustra, zaštiti me, ti poslednje pribežište moje, ti jedini koji si me pogodio – – ti si pogodio kako je onome koji je ubio njega. Ostani! A ako baš hoćeš da ideš, nestrpljivče: ne idi putem kojim sam ja došao. Taj put je rđav. Da li se ljutiš na mene što toliko sričem i naričem? Što ti dajem već i savete? Ali, treba da znaš, ja, najružniji čovek, ja imam i najveće i najteže noge. Kud sam ja prošao, tu je put rđav. Ja sve puteve izgazim na mrtvo ime, i pogazim. Po tome, što si hteo proći mimo mene ćuteći; po tome, što si pocrveneo, a to sam dobro opazio: po tome sam video da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, sažaljenje svoje, pogledom i govorom. Ali ja zato – nisam dovoljno prosjak, to si pogodio – – zato sam i odviše bogat, bogat onim što je veliko, crnim što je strašno, onim što je najružnije, onim što se nikad ne da iskazati! Tvoja sramežljivost, o Zaratustra, ukazala mi je čast! Jedva sam se iskobeljao iz navale sažaljivih – da bih jedinoga našao koji danas uči: 'sažaljenje je nametljivo' – tebe, o Zaratustra! bilo sažaljenje božije, bilo čovečansko: sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći, može da bude otmenije od one vrline koja pritrčava u pomoć. A to je danas prava vrelina za sve male ljude, sažaljenje: oni nemaju strahopoštovanja za veliku nesreću, za veliku ružnoću, za veliki neuspeh. Preko svih njih prelazi pogled moj i ne staje, kao što prelazi i ne staje pogled psa preko grbina rojeva stada od ovaca. Sve su to mali punoruni dobroćudni sivi ljudi. Kao što soko prezrivo prelazi pogledom preko plitkih ribnjaka, zavaljujući glavu: tako prelazim ja pogledom i ne stajem preko svih tih rojeva sivih sitnih vodica i voljica i dušica. Suviše su im dugo davali pravo, tim malim ljudima: tako su im najzad dali i moć – i sad oni uče: 'dobro je samo ono što mali ljudi kažu da je dobro'. A 'istina', to je za njih danas ono što je govorio propovednik, koji je i sam iz njih izišao, onaj čudni svetitelj i branitelj malih ljudi koji je za sebe svedočio: 'ja – sam istina'. Taj neskromnik odavno već diže krestu malim ljudima – on koji je učio veliku zabludu, učeći 'ja – sam istina'. Da li je ikad tolika neskromnost dobila uljudniji odgovor? – A ti, o Zaratustra, ti si prošao mimo njenoga, i rekao: 'Ne! ne! ne po treći put ne!' Ti si opominjao da se treba čuvati zablude njegove, ti si opominjao prvi da se treba čuvati sažaljenja – ne sve, ne ni nikog, nego sebe i one koji su kao ti. Ti se stidiš sa stida velikoga putnika; i odista, kad ti govoriš: 'od strane sažaljenja dolazi velik oblak, čuvajte se, o ljudi!' – kad ti učiš: 'svi koji stvaraju tvrdi su, svaka je velika ljubav iznad svoga sažaljenja«: o Zaratustra, kako mi izgleda da si dobro proučio znamenja vetra i vremena! Ali sâm ti – opomeni i sâm sebe da se treba čuvati sažaljenja! Jer mnogi se nalaze na putu k tebi, mnogi putnici, dvoumnici, očajnici, utopljenici, smrzlice – Ja te opominjem da se čuvaš i mene. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja znam sekiru koja te obara. Ali on je – morao umreti: on je gledao očima koje sve vide, – on je video čovekove dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i ružnoću njegovu. Sažaljenje njegovo nije znalo za stid: on se uvlačio i u najprljavije uglove moje. Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac, najveći milosrdnik, morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim sam svedokom hteo da izvršim osvetu – ili da sâm ne živim više. Bog, koji je sve video, video i čoveka: taj je bog morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.« Tako je govorio najružniji čovek. A Zaratustra se podiže, i spremao se da pođe: jer je drhtao od zime do u svoju utrobu. »Neiskazani, reče, ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta. Zahvaljujući ti na tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Pogle, onde gore stoji pećina Zaratustrina. Moja je pećina velika, i duboka, i ima mnoge uglove; u njoj će i najskriveniji naći sebi skriveno mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje što gmiže i leprša krili i skakuće. Ti izgnaniče koji si se sâm izgnao, ti nećeš da stanuješ sa ljudima i sa ljudskim sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se naučiti čemu od mene; a samo ko radi, može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa zverima mojim! Najponosnija zver i najmudrija zver – to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nama trebaju! « – To reče Zaratustra, i ode svojim putevima, zamišljenije još i laganije nego pre toga: jer on stavljaše sebi mnoga pitanja, i ne mogaše lako dati odgavora. »Kako je bedan stvor čovek! mislio je u srcu svom, kako ružan, kako zagušen, kako pun skrivenoga stida! Kažu mi da čovek voli sama sebe: ah, kolika mora da je ta ljubav sama sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe, i isto tako i prezirao sebe, – veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još nisam našao koji bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda to viši čovek čiji sam povik čuo? Ja volim velike prezritelje. Ali čovek je nešto što se mora prevladati.«
[Vrh] Go down
veccana44
Ovisnik o internetu
Ovisnik o internetu


Broj poruka : 1880
Godina : 54
Location : Budva
Datum upisa : 22.08.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.11.07 11:13

O otpadnicima
l.
Ah, sve već leži svelo i sivo što se još pre neki dan zelenelo i šarenilo na ovoj livadi! A koliko li sam meda nadanja poneo odavde u košnice svoje! Sva ta mlada srca već su ostarela, – pa nisu ni ostarela nego su samo malaksala, postala su kao i drugi, ulenjila su se: – oni to zovu »postali smo opet pobožni«. Još onomad video sam ih gde u rano jutro istrčavaju na smelim nogama: ali njihove noge posustaše, i evo ih gde se još odriču i jutarnje smelosti svoje! Odista, mnogi je od njih nekada dizao noge kao igrač, i osmehivajući se namigivaše na nj mudrost moja: – ali se predomisli. I sad ga eno videh gde se poguren – privlači krstu. Lepršahu se nekad oko svetlosti i slobode kao mušice i mladi pesnici. Tek malo stariji, tek malo hladniji: a već su mračnjaci i zakutnjaci i zapećnjaci. Da li im je srce klonulo usled toga što je mene osama progutala kao kakav kit? Da li je uho njihovo čežnjivo-dugo uzalud osluškivalo da čuje glas moj i ubojni poklič moj? Ah, oduvek je malo njih u kojih je srcu trajna junačka svest i junačka obest; a u tih je i duh strpljiv. Sve ostalo je kukavičko. Sve ostalo: to je oduvek većina, svakodnevica, pretek, mnogi-premnogi – svi su oni kukavice! – Ko je od moga roda, taj će na putu svom naići na doživljaje na koje sam i ja nailazio: i prvi saputnici njegovi moraće biti leševi i lakrdijaši. A drugi saputnici njegovi – oni će se sami zvati vernim njegovim: živi roj, s mnogo ljubavi, s mnogo gluposti, s mnogo nerazboritog poštovanja. Tim vernim neće pokloniti srce svoje onaj među ljudima koji je od moga roda; tim premalećnim i šarenim livadama neće poverovati onaj koji poznaje površni i kukavički rod ljudski! Da oni umeju drugačije, oni bi drugačije i hteli. Polutani uvek pokvare što je celo. Da lišće žuti na drveću, – šta tu ima da se žali? Pusti ih neka padaju i propadaju, o Zaratustra, i nemoj žaliti! Bolje još duvaj zajedno sa žuborovim vetrovima ispod njih, – – duvaj, Zaratustra, ispod toga lišća: da bi još brže pobeglo od tebe sve što je uvelo! –
2.

»Mi smo opet postali pobožni« – tako priznaju ti otpadnici; a neki od njih toliko su kukavice da ne smeju ni da priznaju. Njima gledam pravo u oči, – njima kažem pravo u lice, i u rumenilo na obrazima njihovim; vi ste od onih koji se opet mole! A sramota je, moliti se! Ne za sve, ali za tebe i za mene, i za svakog koji u glavi svojoj nosi savest svoju. Za tebe je sramota da se moliš! Znaš li to: kukavni đavo u tebi, koji voli da skrsti ruke, da drži ruke u krilu, da lenjivije: – taj tvoj kukavni đavo govori tebi »ima Boga«! Ali usled toga spadaš i ti u rođ onih koji se boje svetlosti, kojima svetlost nikad mira ne dâ; i sad svakim danom moraš glavu turati sve dublje u noć i u maglu! I odista, dobro si izabrao čas: jer sad baš izleću opet noćne ptice. Kucnuo je čas za ceo rod onih koji se boje svetlosti, čas večernji, čas svetkovanja, u koji prestaje – svetlost. Čujem i mirišem: kucnuo je čas za lov i pohod, ne doduše za hajku divlju, već za lov pitom i hrom, njuškajući i šuškajući, i metanišući, – – za lov na duševne kolenopriklonike: sve su mišolovke za duše sad opet nameštene! I gdegod malo podignem zavesu, iskoči iza nje mala leptirica. Je li čučala tu zajedno sa drugom kakvom malom leptiricom? Jer sa svih strana dopire mi do nosa miris malih skrivenih družinica; gdegod ima sobičaka, tu ima i novih bogomoljaca, i isparenja od bogomoljaca! Oni tu sede jedan do drugog po duge večeri, i govore: »daj da opet budemo kao dečica, i da kažemo,dragi bože!" – a usta i stomak su im pokvareni, pokvarili su ih kod pobožnih poslastičara. Ili, oni gledaju po duge večeri u jednog prepredena grabljiva pauka-krstaša, koji propoveda mudrost i samim paucima, i daje ovaj nauk: »među krstovima je lako ispredati paučinu!« Ili, oni sede preko dana kraj močvara sa udicom u ruci, pa misle da su duboki; ali ko onde ribe peca gde nema riba, taj za mene nije još ni površan! Ili, oni uče »s čistim srcem« svirati u harfu kod kakvog pesnika-pevača, koji bi rado da se uharfi u srce kakave mlade ženice: – jer je već sit starih žena i niihova slavopoja. Ili, oni se uče strahu kod kakvog visokoučena polu-besomučnika, koji po mračnim sobama čeka da mu dođu duhovi – a da mu odleti i ono malo duha što još ima! Ili, oni slušaju kakvog starog vandrokaša, svirača i zviždača, koji se od turobnih vetrova naučio tonovima turobnosti, pa sad zviždi kako vetar duva, i trubi turobnost u tužnim tonovima. A neki su od njih postali čak i noćni stražari: oni sad umeju duvati u rog i tumarati po noći, budeći stare stvari koje su odavno već bile usnule. Pet izreka o starim stvarima čuo sam juče u noći, idući duž baštenskog zida: njih su izrekli takvi stari turobni suhoparni noćni stražari. »Kao otac, ne brine se dosta za decu svoju: zemaljski oci to bolje čine!« »Odviše je star! Baš se ništa više ne brine za decu svoju« – odgovorio je na to drugi noćni stražar. »Zar on ima dece? Niko to ne može dokazati, ako on sâm ne dokaže! Ja već odavno želim da on to jednom temeljno dokaže.« »Da dokaže? A kad je taj išta još dokazao! Dokazivanje mu pada teško; njemu je mnogo stalo do toga da mu se veruje.« Dabome! Vera ga spasava, vera u njega. To tako vole stari ljudi. I mi smo takvi!« – Tako su razgovarala oba noćna stražara i svetlomrsca, a zatim dunuše turobno u rogove svoje: to se desilo juče u noći, kod baštenskog zida. U meni se srce kidalo od smeha, i htede da se iskida, ali ne znađaše kako, te mi uskomeša utrobu. Zaista vam kažem u tom će još biti moja smrt, da ću se zagušiti od smeha, gledajući magarce napite, ili slušajući stražare noćne da ovako sumnjaju u boga. Zar nije već odavno prošlo vreme i za ovakve svakojake sumnje? Ko još sme da budi iz sna ovakve stare zaspale mračne stvari? Stari bogovi svršili su već odavno: – a zaista vam kažem, svršetak njihov i kraj bio je veseo, bogovski! Oni se nisu »pomračili« pa umrli, – to je laž! Naprotiv: oni su se jednom zasmejali, tako da su umrli – od smeha! To je bilo kad je sâm jedan bog izrekao najbezbožniju reč, – ovu reč: »Samo je jedan Bog! Ne treba da imaš drugih bogova osim mene!« – stari jedan goropadan dugobradi bog, surevnjiv na druge, zaboravio se i rekao je tako: – A svi su se bogovi smejali tada, i ljuljali se na svojim sedištima, i vikali: »Zar nije baš u tome božanstvenost da ima bogova a da nema jednoga boga? « Ko ima uši, neka čuje. – Tako govoraše Zaratustra u gradu koji mu je bio drag, i koji se zove još i »Šarena krava«. A otuda je imao samo dva dana hoda pa da opet stigne do svoje pećine i k zverima svojim, duša njegova klicala je neprekidno od radosti zbog blizine povratka mu u zavičaj. –
[Vrh] Go down
Meg
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 7
Datum upisa : 24.11.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   09.12.07 13:48

Deveta stanglica
Majka je opet morala u bolnicu. Koja joj je dijagnoza bila to nikad nismo saznali. Dal upala pluca kako su nam servirali... ili neko polomljeno rebro kako smo naslucivali, tek otac je resio da u kucu dovede svoju majku da nas "pazi i gleda", sta god to njima znacilo.
Stariji brat je bio jako tih i miran tih dana, sto me je jako cudilo, jer je on uvek bio kolovodja. A onda sam shvatila da u kuci stupaju na snagu nova pravila. Baka u kuci!
Pripreme za njen dolazak su trajale par dana, trebalo je sve dovesti u red kako bi se ona osecala prijatno. Spremljena joj je soba u kojoj ce boraviti, oko cega smo se nas troje potrudili koliko su nam to nase decije godine dozvoljavale... 5,8 i 9. Sedeci u fotelji sa obaveznom visecom cigaretom medju usnama otac nam je davao instrukcije gde, sta i kako.
" Svako jutro joj treba doneti svezu kiflu namazanu buterom i solju mleka u krevet"
Ponavljala sam u sebi trudeci se da ne zaboravim, usput se pitajuci sta je kifla kog djavola.
Skoro da sam cula da je Bubili zaskrgutao zubima i u cudu sam ga pogledala i sama vec nakostresena i spremna za tucu.
"Sta?!?! Sta sam sad uradila?!?!?"
"Nista..."
Otac ga je pogledao i samo protisnuo kroz zube:
"Ti joj se sklanjaj sa ociju, znas da ne voli kopilad"
Gledala sam oca i Bubilija naizmenicno sirom otvorenih ociju i pitala se... sta je sad pa "kopile" dodjavola!?!
Otvorila sam usta i zaustila " Taaa..."
ali me je Bubili zgrabio i zatvorio mi sakom usta, bilo mi je odmah jasno, znaci to je nesto bezobrazno o cemu glupe devojcice ne treba nista da znaju. Pa dobro... cekaj, cekaj... necu biti glupa devojcica kada se bude trebalo tuci za njega... besno sam nastavila sa prekinutim poslom.
Dosao je i taj dan. Baka je stigla.
Otac mi je dao novac da skoknem do pekare i kupim kiflu, buter je vec cekao u frizideru... to znam jer sam vise puta otvarala isti i gledala ga, a jednom umal ne umocih prstic i probah ga, ali sam se odmah trgla setivsi se ocevih reci: "To je za baku"
Veselo sam skakutala ulicom, cvrsto u ruci stezuci novac za kiflu, i ko god bi me sreo znao je da ja idem u pekaru da kupim kiflu. Sva vazna sam usla u pekaru i rekla: " Tata me je poslao po jednu kiflu za baku i rekao da vam prenesem da bude obavezno sveza ". Covek me je gledao u cudu. "Ni manjeg deteta ni vece pricalice". Dodao mi je nesto umotano u papir i ja sam sva srecna sto konacno imam to blago u rukama izjurila na ulicu. A onda ne izdrzah... morala sam sad odmah baciti pogled na to sto zovu "kifla", jer iz zamotuljka se sirio tako prijatan miris da je to bilo neizdrzivo. Pa ... pa to je, dodjavola, to je obican mali hlebcic! Doduse nikad nisam videla tako svez i mek, ali ipak...
Pozurila sam kuci, jer su me cekali. Bubili je vec spremio najmanje izguljen posluzavnik na koji je stavio jednu od retkih tacni koje su prezivele ocevo lumpovanje i solju tek malko okrnjenu. Pomogao mi je cak i da rasecemo tu kiflu i namazemo buter, dok je Maca sedeo nalakcen na sto i ponavljao u nedogled "Gladan sam".
Ma kakva glad!Najedes se i od samog pogleda i mirisa.
Bubili mi je pomogao da donesem posluzavnik do sobe u kojoj ce "baka" boraviti, ali dalje nije isao, dalje sam morala sama, sto i nije bas bilo lako imajuci u vidu da sam sa pet godina bila izuzetno niska, a posluzavnik bas i nije mali... ili se to meni tako cinilo tada. U sobi je bila polutama, sto mi je jos vise odmagalo. Svasta! Mama je uvek drzala dignute roletne! Da nije i "baka" bolesna mozda?!? Zasto lezi? Aaaaaaaaaah, daaaaa... odmara se od dugog puta s' jednog kraja grada na drugi. Prvi put sam videla oca da je tako ljubazan prema nekome i tako pokretljiv... uvek sam mislila da mora da je bolestan jer ili lezi ili je poduprt nekim delom namestaja. Ovoga puta je skakutao oko bake i zapitkivao je da li joj je udobno, da li joj treba nesto, ako joj zatreba nesto neka slobodno pozove njega i Ja cu joj doneti sve sto joj treba.
To nisam nikako razumela. Zasto da pozove njega da bih joj ja donela?
Polako sam prinela posluzavnik vec jedva podnoseci tezinu i balansirajuci njime u strahu da sve ne zavrsi na podu, a onda ce biti dreke. Baka me nije ni pogledala, samo je citajuci nesto, kasnije saznah da je to jedan od mnogobrojnih ljubavnih romana iz njenog magacina,odmahnula rukom u kojoj je drzala komad cokolade pokazala u neodredjenom pravcu. Na tren pomislih da ce mi taj komad cokolade zavrsiti u ustima, ali nije... zavrsio je u njenim, a otac me je cusnuo rekavsi da spustim sve to na natkasnu kraj kreveta i da izadjem.
Izasla sam tiho u hodnik gde me je cekao Bubili da bi zatvorio vrata... ah, te kvake, ko li ih pravi nebu pod oblake...
Taman smo malo odahnuli kad se pojavi otac sav usplahiren iz sobe... Pobogu, valjda nije nesto u vezi dorucka, preslisavala sam se da li sam sve uradila kako treba... ma, jesam!
"Mami je nestalo cokolade! Skokni do prodavnice i kupi, ali brzo da si se vratila!"
Cusnuo mi je novac u ruku i otisao put sobe.
Stajala bih tako u cudu ko zna koliko da me Bubili nije izgurao kroz vrata stana tiho sapnuvsi
"Brzo se vrati i pazi da ne izgubis novac..."
Pozurila sam. Cokolada je bila u stanglicama na merenje, a otac je rekao da za sav novac kupim.
Gledala sam kako prodavac trpa stanglice u papirnu kesicu i brojala... 1, 2, 3... 9. Isla sam brzim korakom ka kuci i ponavljala u sebi... devet stanglica ... devet... devet... a onda sam zastala. Pogledala sam levo, pa desno... nigde nikoga. Utrcala u najblizi zbunic i kleknuvsi spustila kesicu na zemlju i pazljivo je otvorila. Izvadila sam jednu stanglicu i pazljivo je stavila u pojas hulahopki da mi kojim slucajem ne ispadne, ponovo zatvorila kesicu i izvirila nos iz zbunica. Dobro je,nema nikoga. Pozurila sam ka kuci ponavljajuci u sebi novu brojku... osam stanglica... ne smem zaboraviti... osam stanglica...
Sva zajapurena uletela sam u kucu, vise iz straha da ne pogresim negde i da me otac uhvati u lazi.
"Tataaaaaa, donela sam ddd... osam stanglicaaaaaa"
Morala sam sa ulaza viknuti, jer mi se ona deveta stanglica vec pocela topiti... a i brojka 9 mi je umalo skliznula sa jezika.
Bubili me je sumnjicavo pogledao, ali je cutao.
Sacekala sam da otac odnese baki stanglice i odmah zadigla haljinicu ne bih li spasla devetu.
"Vidi sta imam!"
"Miki! Tata ce te tuci ako sazna"
"Nece saznati... brzo cemo je podeliti i pojesti"
Pruzila sam mu stanglicu da je podeli na tri dela, a on je hitro i precisno prelomio na tri jednaka dela i svakom strpao komad u usta.
"Brzo da tata ne vidi!"
Jos dugo nakon toga smo sjajnih ociju sedeli osecajuci taj ukus u ustima...

-Neosetna-
[Vrh] Go down
bandini
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 3
Godina : 36
Datum upisa : 22.11.2007

PostajNaslov: Fasade   12.12.07 6:39

Provlacio sam se kroz gomilu i svaki sledeci korak me je upozoravao na trosne fasade, na znoj i smrad beogradske carsije, na ponos, na zedj.Taksisti su, nanizani k'o i uvek, posmatrali to
leprsanje bele konfekcije, a asvalt je sve više upijao snagu gluposti i letnjih carolija. Kisu smo prokockali. Stigao sam na dogovoreno mesto, priznacu, iznenadjujuce rano. Zauzeo sam pristojnu zardinjeru i pokušavao da obuzdam stihijske napade uzasa koji me opako uznemirise.Bolelo je. Svakoj mogucoj kombinaciji nalazio sam manu. Bas svaka je nametala cepanje postelje kao poslednju stavku. Opusci su vremenom obelezili teritoriju, dan me uveliko napustio, a nje jos nije bilo. Prisao sam govornici, trzajuci se na sve iole glasnije od sopstvenih misli i, prvih desetak sekundi, strpljivo i civilizovano cekao. Matori je zvakao i prezivao, rastezao i promuklo se davio u isiljenom smehu. Nisam nameravao da prisluskujem razgovor ali prosto sam morao da stanem tik iza njega, da sacuvam svoje pravo na tu, tada vec lepljivu i smrdljivu, slusalicu. Redovi su neminovnost a gubljenje reda olicje nesposobnih, povucenih tipova. Nisam smeo da se povucem, trg je vrveo od neuparenih jedinki i svako je mogao stati ispred mene. Bez iole razumnog plana, bez maste i opreza, cucnuo sam, bez osvrtanja, i odvezao matorom pertlu na levoj sunjalici. Nije me snimio, sto me samo nadahnulo i ideja o drugoj cipeli i mornarskom cvoru samo sto nije zazivela, kad su se njeni prsti spustili na moje rame.
[Vrh] Go down
glupacha
Pocetnik
Pocetnik


Broj poruka : 5
Godina : 55
Datum upisa : 14.12.2007

PostajNaslov: Njegovo Veličanstvo “Običan dan”   17.12.07 2:03

Sedela je zavaljena u fotelji, opuštenih ramena i oklembešenih usana. Prosto je visila sa sedišta, prelivajući se preko njega sa svih strana. U sebi nije imala ni najmanji tračak volje da učini bilo šta. Mrzelo ju je i da diše. U kući osim nje nije bilo nikoga. Muž je bio na poslu, a deca u školi. Znala je da treba da ode u kupovinu, da spremi ručak, da počisti, namesti krevete i radosno ih dočeka kada se vrate.
Prizivala je sećanja: prvi izlazak sa sadašnjim mužem na igranku; venčanje; sreća kada je rodila prvog
sina; useljenje u kuću; ushićenje kada je rodila drugog sina. Ništa. Jednostavno, ništa nije moglo da
je pokrene. Napolju je sijalo sunce i bila joj je mrska ta svetlost i čarobnoplava boja neba svuda oko nje. Vreme je prolazilo. To prepodne, podne, poslepodne... Proći će kao i jučerašnji bezlični dan, i onaj pre njega i svi trenuci svih proteklih godina.
Pomislila je da bi mogla da uzme kofer, spakuje u njega nasumice nešto stvari i ode bilo gde. Ne bi zažalila ni za čim što ostavlja i nije zbog toga osetila krivicu. Pomisao na odlazak pokrenula je njeno telo. Počela je dublje da diše. Povukla se unapred, razmrdala ruke i noge, protrljala dlanove i skoro ustala. Odjednom, ni za to nije imala snage. Sunčeva svetlost nemilosrdno je provaljivala kroz prozore u dubinu kuće i pržila njene iluzije o promeni. Vratila se na isto mesto, teško dolazeći do vazduha od sumornog razmišljanja o sopstvenom životu.
Prvo će deca doći iz škole. Pritrčaće joj, ona će ih ovlaš poljubiti, nezainteresovano će pitati šta ima novo, neće slušati njihovo čavrljanje. Onda će početi da se svađaju, da galame, trče po kući, traže da jedu, da se presvuku... Neće im ništa reći. Maštaće o odlasku na neko daleko ostrvo, na neku visoku planinu, u neku najtišu tišinu, pod neko najviše drvo. Sama.
Kasnije će muž doći sa posla. Prići će joj, ovlaš je poljubiti, pitaće uzgred šta ima novo, znajući da nema ništa, uključiće televizor, opominjaće decu da budu tiša, pitaće kada će ručak. Neće mu reći ništa. Razmišljaće o okeanu, dok postavlja sto i gleda kako ćutke ručaju.
Taman, veliki oblak zaklonio je sunce. Dunuo je svež severni vetar. Negde su se sa treskom zalupila vrata. Krošnje oko kuće pobunile su se šuštanjem lišća. Snažan severac širom je otvorio prozor iza nje i rasterao učmalu toplinu letnjeg dana. Ustala je i izašla na terasu. U duši je nešto počelo da joj se migolji i vrpolji. Nebo, crno kao mastilo sipe, nadvilo se nad gradom. Sevnulo je. U njoj je zaigralo. Vetar je povijao stabla. Grmljavinom je zapevalo njeno srce.
Dok je besnela oluja, a kiša se stuštila kao da bi da napravi novi Potop, zaglušujuća buka prirode uvukla ju je u svoju magiju. Napravila je nekoliko uzdržanih koraka po terasi. Nalet vetra ju je zapljusnuo kišom. Istrčala je u dvorište, vođena čarolijom koju nije razumela i kojoj je verovala. Zbacila je sa nogu papuče i gazila po mokrom travnjaku. Voda joj se slivala niz kosu, lice, haljinu. Zaplesala je. Podvriskivala je da nadjača brundanje neba nad sobom.
Kada je oluja počela da se smiruje, polako se popela stepenicama u kuću, ostavljajući tragove mokrih stopala za sobom.
Dečaci su došli iz škole. Pritrčali su joj. Obojicu je prihvatila u zagrljaj, pitala ih šta ima novo, slušala njihove glasiće kako se nadmeću, dala im ispeglanu odeću da se presvuku, smejala se sa njima dok je završavala ručak. Muž je stigao sa posla, prišao joj i ovlaš je poljubio, pitao šta ima novo misleći da nema ništa, uključio televizor i zaspao pre ručka.
Kasno uveče, uzela je kofer, spakovala u njega nešto stare odeće, odložila ga u orman, oprala sudove, pokrila usnulu decu, legla pored muža i zagrlila ga.
[Vrh] Go down
doctorr67
Stariji Senior
Stariji Senior


Broj poruka : 1055
Location : nighthell
Datum upisa : 31.08.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   17.12.07 13:27

Dajem svoj doprinos zastupljenosti ruske poezije na ovom Forumu.

Puškinova ljubav prema ženama rađala se veoma brzo, takoreći trenutno, a umirala je često dugo i u mukama. Takva je bila i njegova ljubav prema Amaliji Riznič. . .
Amalija je bila visoka, stasita lepotica sa plamenim očima, neverovatno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Muž joj je bio bogati trgovac. Ponašala se ekscentrično, volela veseo život, provod, ples, karte i bila okružena čitavim rojem obožavalaca.
U leto 1823. godine u Odesu je doputovao Puškin i strasno se u nju zaljubio. To je bila vatrena, omamljujuća, senzualna strast, koja je Puškina jedno vreme potpuno bila obuzela. Uskoro su se među njima, najverovatnije, uspostavili vrlo bliski odnosi.

N O Ć

Sav čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.

1823.
(Lav Zaharov)

Međutim, Puškin je imao suparnika, suparnika koju mu je zadavao mnogo muka i patnje . . .

* * *

Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.

Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.

1824. (M. Pavić)

Tako se završava ova pesma puna ljubavi, ljubomore, bola i radosti. Ali Amalija je nadahnula Puškina i za stvaranje drugih lirskih bisera.

U maju 1824. godine ona je otputovala u Italiju na lečenje, a početkom 1825. umire od tuberkuloze. Puškin je, u svojoj mihajlovskoj zabiti, saznao o tome tek godinu dana kasnije. I napisao pesmu . . .

* * *

Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena . . .
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.

1826. (M. Pavić)
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Nedelja   19.12.07 21:31

Nedelja ,musavi neki dan,neobojen budi se....
Juche si otputovao...Moja stopala u papuchama,papuche u kishi,ti u pokretu....
-ja u juche!
Odneo si moje lice zariveno u pregibu ruke...
Pomaknute su granice moga sveta,asfalt...svetlo bandere na parkingu...moje ruke govore ....

Crno beli svet ,senke u vodi...Tvoj obris u staklu auta koji nestaje...
Chekam kishu da me pokrije,mokro u mojim ochima boli....
Bezhim od daljine stojeci....
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Lastish   19.12.07 21:32

Nashe plesne sezone su proshle,shezdeset+godinice su odrastale u neko nevino-naivno doba.
Tango i vlacer su ostajali u getu plesnih shkola ili eventualno bili pominjani u kuhinjama nashih mama i baka.Setnih pogleda su preprichavale igranke u Domu Omladine omekshalih crta lica u trenucima kada im je teshko shto su preko noci josh zachudjene shvatale da su odrasle i ostarile .Njihove lake noge su zacementirale u uzane zidove jednosobnih stanova,u kose devojchica umesto mashnica uvukle su neke sede niti.
Odgalopirala mladost ulicama Beograda pojavljivala se u istkanim maglovitim slikama secanja,svi princhevi nestali sa Trga Republike nosili su chuvene shimi cipele,brilijantin i havajke.
U uglu oka ,u izbledelim fotografijama prepoznajem josh one blazhene otvorene poglede koje su nestali isprani sadashnjicom.
Miris procvetale lipe,tezhak i lepljiv pluta ulicom Vozhdovca.Danashnji klinci ne igraju se "partizana i nemaca","sandokana i marijane",ne igraju lastish kao mi shto smo.
Mi devojchice iz shezdeset i neke plesale smo svoje prve inicijanske plesove na parkinzima i trotoarima tog vremena.Tako smo neznajuci i hvatale ritam neke druge igre koja ce nas mozhda jednog dana odvesti nekom rekom u tudjinu gde sebe prepoznavati necemo.
Ozhenicemo nekog dechaka sa naocharima ili bez,sve svoje radoznale prste smiriti,snove povuci ko zmajeve sa neba i sakriti u formu moralnog.Utopicemo se u masu ,u monotoniju svakidashnjeg i normalnog.
Lastish je bio nash ples koji je pochinjao od chlanaka,kolena,bokova dizan i iznad glave.Dizale smo levu pa desnu nogu,sevale su gacice sa ruzhichastim cveticima i maslachcima,rumeneli su se obrazi ,iskrili obrazi,igrale bi nash kan-kan u kojem niko bar u nashe vreme nije video nishta skaradno.
Sada ostaju samo tragovi u uglu oka i priznanje samom sebi kad ostanesh sam sa svojim zhivotom svestan da nishta nije bash tvoje.Najvishe vredi taj izvuchen lastish iz gacica,lipe tvog detinjstva i priche kojima ces se vracati u neko bezbrizhno doba kad si verovao da je svet toliko veliki i da te tek toga mnogo cheka....
Jedan ples je katkad dovoljan da izadjesh iz "danas"i da te se vishe ne tiche,da sve zaboravish,a ono shta ne mozhesh da zaboravish-sakrijesh.Iza sebe ces chuti samo daleke glasove.
Pre kraja "plesne"sezone bicesh zaboravljen i moci ces samo da se secash.
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Negde izmedju....   19.12.07 22:05

Palim milionitu cigaretu.....Vreme neko mestimichno,nisam ni tamo ni ovde....
Par golubova na oblizhnjem krovu impresioniraju jedno drugo....
Ovde nebo dodiruje vrh glave,vazduh mrazom oblizuje kozhu,vlazhno i hladno....
To zovu zimom ovde.Zanimljivo.
Neshto me drma priblizhavanje tog 5 aprila....Zvanje Beograda,svaki poziv jedna pesnica u stomaku i blago kostreshenje trepavica....
Opirem se strahu...Opirem se secanjima ....
Onda vrisnem u sebi na sebe "Dosta!"
Glumim smirenost,podesavam intonaciju glasa na razumni govor.
Usputna,formalna pitanja,uvrcem uvojak kose,grizem usnu,smeshkam se na silu a trnci drhte,pulsiraju,panichno.....
Dve godine ,kazhu proci ce....
Ne verujem,teshko to ide kod ovog chichka koji je nekom visio okachen tu uz srce...bockao i golicao....
Fali mi da oslonim glavu na tvoje grudi i da slusham kako dishesh....
Kao naruchila sam ti spomenik u obliku srca...
Kako to sve bzvz zvuchi....
Palim josh jednu,kazhu sutra ce kisha....
Jako me zanima vremenska prognoza ovih dana,golubovi su vec odleteli,pada josh jedan mrak....
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   27.12.07 6:11



Prsti su mi se zamrsili u rimama rasparenim.....note bi htele a ja znam oshtro je kad zaboli......

Zrnce soli kliznulo kao svilena podsuknja sa tela zhene koja pleshe.....
Dizhem glavu i gledam te kroz maglu .....moja tuga to je vec druga stvar.....zapishi sve na moj rachun .....
Nizhem nisku dugmadi na kamenu kraj puta.....
Napravih idiotski osmeh
kao da je sve samo trik....ne znam zashto mi se vrzmash po glavi,mozhda zato shto me chinish patetichno dirljivom....
U toj guzhvi ljudi koji se guraju oko mene-
ti koji odbacujesh predrasude kao korov....
Ja pored tebe-nemoguca misija,brutalna uvreda ogranichenosti....
[Vrh] Go down
doctorr
Stariji Senior
Stariji Senior


Broj poruka : 1017
Datum upisa : 30.12.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   31.12.07 0:36

Sve ovo se zaista dogodilo. Mislim, nije važno, zapravo priča sama po sebi nije važna, ali je potrebno da je ispričam kako biste mogli da zamislite kakav je bio osmeh koji sam video na kraju događaja. A bio je to osmeh od koga se ledi krv u žilama.

Sticajem okolnosti u koje neću ulaziti, našao sam se na otvorenoj izložbi pored jedne veoma neobične skulpture. Sa mnom su bili još jedan muškarac i jedna žena, ali to nije važno za priču. Važno je da mi je prišao jedan crni Arapin i, čim sam ga čuo, okrenuo sam se i pozdravio ga onako kako se Arapi iz njegovog plemena pozdravljaju - sastavljenih dlanova, jako rastavljenih laktova i uz jedva primetno savijanje nogu u kolenima. Pozdravili su ga i taj muškarac i žena koji su bili sa mnom, ali žena nešto drugačije, jer u njegovom plemenu žene pozdravljaju muškarce sklopljenih očiju i uz naklon glave, umesto da saviju kolena.

On se obratio meni, pošto je video da sam najstariji u grupi. Rekao je da je veoma ljubazno od nas što smo naučili njegov pozdrav, ali ja ga nisam slušao. Umesto toga, gledao sam preko njegovog ramena. A evo šta sam video.

Na parkingu s one strane ulice bio je veliki beli Mercedes. Staromodan - ma kakvi staromodan, pravi pravcati old tajmer - ali veoma lep. Trotoarom između ulice i parkinga išao je kelner sa belom salvetom u ruci. Kad ste to najmenje mogli da očekujete, on je veštim pokretom gurnuo automobil prema zemljanoj površini između parkinga i zgrade. Auto je odmah počeo da tone, jer to zapravo nije bila zemlja nego živi pesak. Kelner se brzim korakom udaljio, a Mercedesu koji je već dopola potonuo pritrčao je stariji čovek. Čučnuo je na zemlju kraj trotoara i, oprezno se držeći za šiblje levom rukom, pokušao da spase automobil držeći ga za bravu. To, naravno, nije vredelo, jer je auto nastavio da tone. Prišla mu je žena (procenjujem da je bila vršnjakinja i tom čoveku i Mercedesu) koja je pokušala da mu pomogne, ali nekako nespretno, pa je pala u živi pesak između automobila i čoveka. On sad više nikako nije mogao da spase stari Mercedes, ali je još uvek mogao da spase ženu.

Međutim, umesto da to uradi, čovek je zavukao ruku u živi pesak i uradio nešto zbog čega je ona počela još brže da tone. Moj je utisak da je on sve isplanirao, i da je zapravo lisicama zakačio njenu ruku za bravu na vratima automobila. Lepo sam čuo kako su lisice tupo škljocnule u živom pesku. Uradio je to veoma brzo, i ženu je, zajedno sa automobilom, već sledećeg trenutka progutala žitka masa. Sad je on pokušao da ustane, ali je i sam bio ulovljen u grotlo koje ga je vuklo. Za nekoliko sekundi i on je potonuo.

Površina peska se umirila, ali samo na trenutak. Ubrzo sam, gledajući preko Arapinovog ramena, video da se iz živog peska pojavljuje jedna ruka i hvata za šiblje. Spasonosnim i veoma veštim pokretom izlašla je žena i sa obe noge čvrsto stala na trotoar. Dok sam je gledao tako umazanu vlažnim peskom kako stoji ukočena, sa rastavljenim nogama i povijenim leđima, pojavio mi se snažan utisak da sam je negde već video. Podigla je samo kažiprst kao da pokazuje nešto u daljini, ali je zapravo pokazivala privezak za ključeve sa Mercedesovim znakom, zakačen alkicom za njen kažiprst. Ja sam se okrenuo prema skulpturi i sve mi je postalo jasno. To je bila ona, njena dvojnica, u istom položaju i sa istim priveskom koji je visio o prstu!

Lice skulpture je počelo da se izobličava i da se razvlači u jeziv osmeh, od koga mi se bukvalno sledila krv u žilama.
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   10.01.08 22:36

pssst ..o tome i pisem, drago mi je da si shvatio
nekad se reagovalo samo ocima
hijene koje se "vole"
ja sam isto "vrdala" - priznajem
a ko nije ?
i svi smo voleli poziv,
svet u kome sve funkcionise,
ljubav nam je na nos izlazila
sve sam volela
osim ventilatora,
gledala ...ljude oko sebe
i trudila se, probleme da ublazim
svakog u oci , smela sam da pogledam

dok nisu shvatili , da smo ekipa ..druzba ..
da drugih nema osim nas

muzike / u zajednickim / prostorijama nije bilo
: pruzis ruku ...a on zna
: to nas je drzalo zainteresovanim
i jos se u oci gledate
ima ..ima ...cudnih ljudi / muskaraca / na ovome svetu !
[Vrh] Go down
Shejnoslava
Junior
Junior


Broj poruka : 366
Datum upisa : 01.12.2007

PostajNaslov: Jedno pismo prijatelja   10.01.08 22:39

Nenic....mmmm
Ja bio dole
.,.meni dole slatko
cak sam isao i do Mladenovca
/ ako se secas prosli put sam ti pisao /
auto-put ..sestro !
ja u Yugu ..vozim i tranzistor na baterije drzim u desnoj ruci ..
.hvata bolje antena dok drzim ..i polako ...
peskir oko vrata
...obucen u belo ...
naravno ..bos
..vrucina bila u pm ...36
..trip totalni ...vozim i placem ....od srece !
i kamioni me obilaze ../ nema veze /
yugo, tranzistor i ja !
pa onda sidjem sa auto-puta ...
posto idem okolina Mladenovca
..pa malo promasim ..pravac ..
ali nema veze ..
zaustavim kolica pa pitam kroz prozorce
dobar dan domacine , da li je ovo put ..za ...
kaze: jeste vozi samo pravo ....
ja: svako dobro ...
on: i tebi
i tako ti ja stignem ..totalno ok ..do cilja
sve lepo ..mirise ...sunce ..
a "bre" , mnogo lepo bilo
dodjem kolima ..
i kada sam je video ..sa stakama ...
nisam hteo da placem
izadjem onako ..sav u belom i bos ..
ona sa torbom ..pored nje
oboje zbunjeni / vise ona ../
odem do sobe ...da vidim kako im je
do sale ...
a vetric onaj nas pirka
upoznam se sa osobama, sa kojim je delila sobu
..tu je i "ekipa" , koju je upoznala tokom reh.
..cak sam poneo i foto-aparat
sedeli svi zajedno ..pijuckali ..kaficu ...sokic ..neko pivkana
i ja nekoliko puta ponovim: ovde vam samo fali da imate bazen napolju
/ ona i ja se toliko znamo ..bas kada sam odlazio ..'88 /
islikasmo se mi ...i dodje vreme odlaska / i za nju samnom /
a vrucina ..kazem ...baz upekla zvezda
ok rastanak ..udjosmo u kola ...
...kada me ona zapita: okice , kako se spusta prozor ?
ja: ..sreco nikako ...evo krecem ..pocece da duva vetric
/ posto moj levi radi /
...i onda smo stali pored puta ...da kupimo breskve ..kajsije..nektarine
...tip samo digne kesu ..i kaze : evo od oka ..50 din.
..poneo sam i vodu ...
ona je oprala jednu ...i uuvek me nudila ..probaj ..probaj
/ u toku voznje /
nesecam se da li sam probao ...
..ali moje peskirce je bilo oko vrata
- MALO DA PRESECEM PRICU
ali kada ulazis sa juga u BGD..od kaludjerice / *cala* / .
..pa sve do zemuna ..auto -putem .....to izgleda na sve !
ali ne samo na GRAD i prodjem pored ..Vozdovca i Mestrovice
/ auto -put / ..setim se tebe
ali nema veze ..to je moj grad
koga najvise na svetu volim
mnogo mi je lepo bilo .. tih 10 dana ..bio sam tih ...
..i pored toga, ljudi me primecuju .../ i to mi se nesvidja /
mozda mi stvarno , nesto na celu pise ?
ovaj put sam cak i kuvao / u svojoj kuhinji / !
..ne kuvao ..bile su salatice na programu / zbog vrucine /
cudna je biljka Beograd ..hm
[Vrh] Go down
Moderato_Kantabille
Senior
Senior


Broj poruka : 774
Datum upisa : 04.01.2008

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   26.07.08 9:40

Ako vec mucam mucam kao Demosten:)
Moja prica ne klanja se ni sebi ni drugima....
ne dajem ni pet para kada udarim glavom o zid,svesna da pri tome najgore prolaze najjaci:)
\nista vise od toga.
[Vrh] Go down
Moderato_Kantabille
Senior
Senior


Broj poruka : 774
Datum upisa : 04.01.2008

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   27.07.08 0:48

Rekla-kazala

Čim se baba i komšinica Kosa zatvoridu u gostinsku sobu, a mene teradu na
sokak das sigram s decama, oma znam kolko sati. Još kad čujem di govoridu
“ju-ju” i krstu se, to mora das strefilo što nije das sotim naglas pripoveda.
Majem se ja tuna, tražim da jem, da bi štagod čuo, al’ majka onak zapreti
s prstom i diću neg na sokak !

Oće i domaćini da pričadu otim na sabor, al ređe. Zoto momci kads naveče
okupidu na ćošak, tuna mož da čuješ svašta. Išo i ja neki put s mojim bratom
od ujca, Jovom Trucom. Kad momci pitadu: “Štas dovo tog kad nume nos
dobriše ?”, a on bi kazo: “Nek s uči dok je vreme”. Kod Mate na ćosak dođedu
momci iz po sela i bide tu svakaki divana, a kade nema šta novoga, onak pevadu.

E, pa, jedared došo na red i popa Mata. Ko, vidle ga žene, kad išle friško zajutra
za lebac kod Ðure pekara, di ugaće bega niz Gornji sokak, a posle skreno u
Tikvicu. Oma počeli da študiradu di je popa mogo dide uštetu i nakraj iziđe
kod Divne Tolmačeve, udovice. Jeste-nije. Onak jedni ružidu popu, a drugi ga
branidu: “Di bi gosn popa, on to ne vole !” A ovi pitadu: “A šta onak tražio tamo
koji andrak ?”, a oni ne popušćadu: “Ta da je pričesti i da joj malo sveti vodicu !”
Al’ ovi sto ružu, zajedadu dalje: “A što je bego, das nije štogod uzortiro ? Pa onak
što ugaće, di mu mantija ?” Oni što branidu, oma kontru: “Dabom das uzortiro
da ne odocni na jutrenje, a mantiju skino da mož brže da bega !” Pose svi u smej.
Tek će Toma Krudulj: “Kakogod, Mile Raspop jedva dočeko i u pesmu meto:

Aoj, oče Matija, a di ti je mantija ?
Će ostaneš i brez brade, na kraju parade ?”

“Dobro da nije i popadiju spomeno”, kaže Sima Gluvakov, “jel pričadu neki da nije
popa ugaće sokakom bego. Ko, omorina, pa nemož popadija da spava, neg izišla
malo na frišak luft u portu, a tuna baš šeto učitelj Sima, pa kad gos’n popa drekno
s pendžera: Sido! onaj oma zagrebo !”

E pa nije ni to! Kazo Rada crkvenjak da jeste bego gos’n popa, a sve kriva
popadija. Taki masan paprikaš opravila za večeru, a popa Mata ješan pa pojo
tri tanjira. Potera ga tu noć, neznaš kolko puti trčo u nuznik, pa od hitnje nije
ni imo kade das oblači, nego onako u noćnu kosulju !

[Slobodan Vukadinović - Priče iz starog Banata]
[Vrh] Go down
Sonata
Junior
Junior


Broj poruka : 316
Datum upisa : 05.05.2008

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.09.08 11:07

ŠTIT OD ZLATA

Polazeći u rat, svaki Kelt je po jedan velik kamen ostavljao na gomilu; na povratku, po jedan kamen je, sa iste gromadne hrpe, skidao i uklanjao. Broj preostalih, neuklonjenih stena, bio je jednak broju onih koji se, iz rata, nisu vratili! Tako je ta gomila neprestano rasla i polako postajala mogila. U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati.... sve što je otišlo za vjek i vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti jer, šta god neko negde spusti pa ostavi, niko drugi više nikad neće moći skloniti. Reči, pesme, knjige, i nisu drugo nego kamenje pretočeno u glas ili znak, što su ih po nama rasejali oni sa kojima se nikada nećemo sresti. Tako nam sve ostaje zauvek i ništa se ne može izgubiti. Kada odlaze, cvetovi, ptice, ljudi, šta god i kada god to bilo, svi prelaze u predmete, u zvuke, u kamen, a predmeti, zvuci, kamen, postepeno pretaču svoje postojanje u sjaj i lepotu. Oni se utkaju u kamen što ćemo ga mi nekome, nekada, negde ostaviti, kada se iz svog rata ne uzmognemo vratiti.

*****

Neprestano, danju i noću, kamen je budan i na zadatku. Dela. Sada, nadamnom, zaklapa luk drevne konstatinopoljske kapije. Nije bio nepromišljen Meister Eckhart kada je ukazao najveće poštovanje radu kamenja. I dok upoređujem crvenu vizantijsku ciglu što je upamtila i sačuvala sjaj sunca od pre šest stotina leta, sa crvenim granitom kojim su ozidane oble kule, kadrim da se priseti sunca kakvo je izgledalo pre više stotina miliona godina, samo sam u jednoj stvari bio spreman da dopunim iskaz velikog mističara: kamen radi uistinu neprestano, pa čak i onda kada ne služi!
Veliki krečnjački stub sa Ovčineca, mrki bazalt sa Taula, kamen sred Ljubotenske livade - nikome ne služe, pa ipak, neprekidno rade. Više i istinitije nego veličanstveni mlazevi stena u području Meteora!
Jer, iz svih zidina i kula, u kamenu očuvane, slute se kaplje mleka, što su ga kao klokot u membranu sluha, zidari ugradili da tu zauvek ostane zajedno sa opsenarski vešto pretočenim snoviđenjem nadošlih ružičastih dojki one najmlađe i najljepše snahe, koju je odvajkada, svako ko je ikad išta izgradio što je opstalo, morao žrtvovati. Jer zidanje i jeste to: da se nešto ozida, zatvori, zagradi, da se očuva i sakrije. Najbolje su one kule u koje su neimari uzidali ono što im je bilo najmilije: i piramide bi odavno pale da u njih nisu ugrađeni faraoni. Piramide i jesu oni isti keltski kamenovi po koje se faraoni više nikada neće vratiti.
Ali takvim je stenama oduzeta mogućnost da rade samo svoj posao. Mi jesmo naučili čak i kamen da služi nama, ali nema sumnje, što god bio, postoji i posao čiji smisao zna samo kamen, posao s kojeg on ne diže glave ni trena, ni na sunčevom pripeku, ni u gromovitoj noći, ni na dnu bistrog brzaka, ni dok cveta kukurek, ni kada, sred paprati, kraj vrbe, oko njega igraju vilenjaci.

*****

A kada sam, pošto je Zapadna kapija Konstatinopolja ostala za mnom, da se sklapa nad drugim sudbinama i ljudima, ušao u Muzej, potpuno jasno, a opet bez namere, otišao sam pravo tamo gde je, u staklenoj vitrini, stajao - štit od Zlata! Ono što je bilo između, to se izgubilo. Jesam li stigao ovim ili onim putem, da li sam nekog sreo, s nekim nešto progovorio, ili me samo ćutanje pratilo - ne znam. Samo se očuvao utisak prozračne modrine i nedohvatno svetlog svoda, iza koga je sve što se moglo videti, bilo jasno i pouzdano kao odlomak Euklidovog sna.
Taj je štit bio, kažu, poklonjen samom Proroku. Podario mu ga je jedan konvertirani pustinjski šeik iz Jemena, onaj isti što je izgradio kulu od dvanaest spratova, a strop poslednje, one najviše sobe, načinio od prozirnog alabastera; tu je, danju, gledao ptice kako preleću i kako se, noću, pretvaraju u trepet zvezda, netremice, položen nauznak. I niko nije smeo da bude ne samo u istoj sobi, nego ni u istoj kuli, dok god je on tako zabludeo boravio na nebu, odvojen od sveta i tela samo alabasterskim svodom.

*****

Štit od Zlata je nekada težio punih šesnaest kilograma. Sada ima jedva četiri. I zaista telo štita je već skoro prozirno, kao list ruže u kasnu jesen. Ipak, na njemu nema ničeg svetlog; sjaj mu je jasan, a blesak uzdržano dubok, kao da ne zavisi od količine preostalog zlata i čak, kao da od njega i ne dolazi. On jeste list, ali list koji je zauvek očuvao miris latica persijske ruže, opale u vreme nekog davnog majskog sutona. Suton i jeste vreme kada se obzorje osipa laticama stišane beline i blagim rumenilom mirisa persijskih ruža.

Ne, nisu Vandali sastrugali zlato Štita. Kao relikvija najveće vrednosti, on je čuvan brižljivije od samog života. Štit od Zlata bio je uvek pod stražom, kao žar ognja od kojeg je zavisila čitava budućnost. Do njega su stizali samo vernici koji su preduzimali duga i neizvesna putovanja, samo da bi štit videli i dotakli ga svojim usnama...
Posle dugih vekova neprestanih poljubaca i blagih dodira, Štit od Zlata je neprestano počeo da isčezava, sve dok nije stigao na sadašnja četiri kilograma. Zatvoren je u staklenu vitrinu, obezbeđenu alarmnim sistemom. Može se još videti, ali više nije dostupan ni usnama ni milovanjima.

*****

I opet se rasuo prozračni sjaj modrine. Otvorio se svod od alabastera, zaigrale su senke mladog bukovog lišća nad žuborom. Nauznak, netremice zagledan u ptice i zvezde, šeik sigurno nije slutio da će dve četvrtine njegovog Štita od Zlata, njegovog poklona Proroku, biti sažeženo u ništa, vekovnim poljupcima. Šta bi se desilo da Štit od Zlata nije uklonjen? Da su poljupci i milovanja potrajali? Dok bi se Štit topio - na tri, na dva, na jedan kilogram? Na pola kilograma, na stotinu grama! Kako bi se užurbano, strastveno gurali redovi, strepeći hoće li stići do makar neke čestice Štita od Zlata!? Kako bi gledali u one poslednje gramove, u one poslednje deliće poslednjeg grama, ono još jedva vidljivo zrnce sjaja, ono utočište sećanja na duge vekove Štita i beskrajne milenijume pre nego je iskovano u Štit! Tren pre poslednjeg poljupca, treptaj pre prelaska u Ništa!
Da li bi šeik dopustio da njegov poklon iščezne pod poljupcima?

*****

Kasnije, kada bi preostalo još samo sećanje na Štit od Zlata, možda bi samo mesto na kome je stolećima počivao, postalo novo središte za obnovljeni zanos hodočasnika!? Možda se onaj sjaj, koji se nekada tu bio zaustavio, nikada i ne bi izgubio!? Umnožavan opisima onih koji su ga nekada videli, i još više, strastvenom imaginacijom onih što ga nisu videli, možda bi, na mestu na kome je boravio, zauvek ostala da lebdi neka ozarenost, kao stišan žar pod paperjem pepela i vekova!?
Ispružen nauznak, netremice zagledan u beskraj kroz svoj alabasterski filter, jemenski šeik je, možda i znao šta će biti sa njegovim darom - Štitom od Zlata. Možda je upravo to hteo - da se Štitu dogodi ono što se čoveku ne može desiti, a što je jedino vredno da mu se desi: da proživi ne štedeći zlato svog mesa i svojih misli, svojih osećanja i doživljavanja, ne čuvajući ni delić onog što je u nama najbolje i propasti nedostupno!
Ništa ne sakriti od osmeha, od želje, ništa od sebe, ne lišiti poljubaca i milovanja. Uistinu se nepovratno gubi samo ono što nije potrošeno - što je pošteđeno; tako, sasušeni ili presovani cvetovi! Oni su, od celokupnog bilja, od svojih rodova, otrgnuti i zauvek izgubljeni. Iz njih nikada, nikada više neće nešto niknuti. Njihovo prisustvo u ikebani, ili herbarijumu, samo je oblik dokaza da su zauvek istrgnuti iz velikog lanca postojanja, dokaz njihovog odsustva iz bilo kakve realnosti! Oni nisu! A sačuva se samo ono što se utroši jednom, zauvek i bez ostataka. Tako se očuva, prenese ono najbolje u nama: dobrota, strast, poljupci. Um i znanje. Nadarenost.

(Suva, šuštava koža, osuta staračkim pečatima, žuta kao smilje; u nju potrpane spore, lome kosti. Oči zamućene, pod čeonim lukom; iza njega, stišane u potmulom užasu, ćelije iznurenog mozga. Salvador Dali koji još slika! Poslednje kapi guste i slatke lepote mučno se cede iz nekih dubina svesti i slutnje bliskog, neumitnog odmora. Tamne i teške, kao kapi sušenog meda padaju smokve kroz oktobarsku prozračnost.)
Onaj koji je na dobroti, snazi, na darovitosti i ljubavi štedeo, ko ih je sačuvao tako što ih nije trošio, samo je gomilao svoj gubitak. Sve, čega se lišio svesno, doprinosi veličini tog gubitka. A pošto nema čoveka koji nije nešto uštedeo, koji, dakle, nije sebi nešto uskratio, nadajući se da će tako sačuvati deo sebe i svojih znanja, moći, osećanja - to onda nema ni čoveka koji nije nešto izgubio. I ponekad, zatvori u staklenu vitrinu i uključi alarmne uređaje. Ali, ako se i ne može izbeći, takvo se izolovanje, takva pogrešna štednja, može skratiti i prorediti. Dovoljno je da se čovek seti Štita od Zlata pa da uvidi kako je ostavljanje “na stranu”, “za crne dane” - svoje dobrote, svoje osećajnosti, svoje darovitosti i snage - (onako kako se ostavlja u banku, u ćup, u ćemer, u čarape, pod jastuk...) - da je to najveća greška koju čovek može počiniti. Jer ne samo da na tako ostavljeno zlato našeg bića nema kamata; nego, što je mnogo gore i nepopravljivije, nikada se više ništa od ostavljenogne može podići, uzeti! Da se više ne može ono mesto, gde je to ostavljeno, nikada pronaći, a sve i kada bi moglo, da se tamo ništa ne bi našlo.To je zlato isčezlo, ali bez poljubaca. U ništa. Neupotrebljena, dobrota ili ljubav, bačena je u raspuklinu bez dna. Ko neće kad može, kad htedne - neće moći.
[Vrh] Go down
Sonata
Junior
Junior


Broj poruka : 316
Datum upisa : 05.05.2008

PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   15.09.08 11:09

Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.
Pratiti kako se smanjuje supstancija, kako se gubi telo, dok odmiče vreme, i kako raste, nadolazi sjaj. Mnogi ljudi iskusili su tu tajnu Štita od Zlata. Dok su im presušivali sokovi i tanjila im se snaga, dok su bivali manji, dok je manje od njih preostajalo, oko njih se, sve ugodniji i jasniji, širio blagi sjaj.

*****

Drugi su zarana isčezavali bez ostatka. (Kao mađarski kralj što je predvodio bitku kod Mohača 1526, protiv Sulejmana Veličanstvenog. Rođen prerano - sa sedam meseci - krunisan prerano - sa deset godina - oženjen prerano i prerano poginuo, u zlatnom oklopu, pritisnut, licem u mulj mohačke ravnice natopljene dugim kišama). Neki su otišli ne dozrevši; nisu stigli da utroše, ni poljupce, ni dlanove, ni dobre želje,onih što ih vole. A suze se i tako ne mogu utrošiti. Čovek ih ima više nego razloga za njih. Svaki pojedini čovek mogao bi oplakivati čitav svet. Ipak, i za njima je ostajao silan, jasni blesak, koji je dokazivao da je razmena bila pravična: postojanje, za sećanje! Koliko su svog zlata odneli, toliko su poljubaca ostavili kao meru naše nežnosti i toliko je naraslo osećanje onoga što nam je uskraćeno.
Ali oni kojima je dato da opstanu duže, oni mogu naučiti lekciju Štita od Zlata; prepustiti sebe onima koji nas hoće i vole, znači očuvati iopravdati značaj ptica i jaglika, jagoda i vukova, zvezda i ljudi. Više od toga ne može se ni naučiti.

*****

Jer koliko bi suma doživljaja, ekstaza, drhtave radosti i zanesene posvećenosti bila manja, koliko bi upravo ljudi izgubili na količini realizovane osećajnosti, da je Štit od Zlata odmah, s početka, bio uklonjen i stavljen van domašaja usana i dlanova!? Koliko hiljada poljubaca, koliko hiljada radosnih ljudi ulazi u iščeznuće jednog jedinog grama zlata!? Koja bi to bila mera za ljubav i strast? Recimo, ako bi prosečan poljubac bio dovoljan za brisanje jednog miligrama zlata, čiji bi poljubac mogao stopiti čitav gram? (Kao što je Helena Trojanska svojom lepotom pomerila hiljadu brodova, pa je mera za vrhunsku lepotu posle nje, jedan “mili-Helen” - lepota dovoljna da pokrene jedan brod! Ko to može? I opet: ko to ne može, ako je na brodu posasda koja je zaljubljena, ili čak, samo jedan jedini zaljubljeni mornar!?
Zato i jeste jedini pravi gubitak kada neki čovek ode mlad: to je otišao Štit od Zlata, još težak i jedar, to su otišle bezbrojne čestice što su, kroz radost, kroz dodire sa svetom, mogle preći u sjaj. A kada ode neko u dubokoj starosti, sprečen, umanjen, neko ko je, na kraju krajeva, koliko god živeo, štedro bio na dohvatu svim usnama što su žudele da ga ljube, uvek nas obuzme neka smirena, skoro vedra zamišljenost; to smo baš videli poslednji poljubac kojim se rastočilo poslednje što je preostalo od lepog i slavnog Štita od Zlata.

*****

O očaj, a ne samo ljubav, i grčevit stisak, a ne samo meka opna usana, često su uspevali da stope metal, mermer, granit. U koncentracionim logorima, u kazamatima čitavog sveta, gde god su zatvorenici žudni slobode mogli dohvatiti rešetke - dedilo se isto. Stanjenje, zaobljene železne šipke bile su potpunije prekinute dlanovima kroz koje struji svest o slobodi, nego bilo kakvom turpijom. Ne bi ni metalne piljevine, ni iskrivljenih, rasčerečenih, ali očuvanih, i dalje stvarnih čipki! Naprosto bi isčilele u prazninu, negirajući onu čuvenu “formulu rešetke na nebu”.
I stepenice kojima hiljade ljudi neprekidno prolaze, moraju se obnoviti, jer se izližu, stanje, počnu ugibati i ako se mermer ne može ugnuti. šta bi se desilo da ih ostave do kraja? Srušile bi se? LJudi koji bi se zatekli, propadali bi? A ko je to probao? Ko se osmelio da ih ostavi do kraja? Možda ljudi nemaju smelosti da to okušaju prosto zato što slute šta bi se uistinu desilo: Stepenice bi isčezle i ljudi bi se penjali bez njih, gore, u visine, opravdavajući onu sholastičku viziju da čovek i jeste biće koje se uzdiže, koje visinama stremi!
Kakav bi to bio prizor i kakav šok za sve koji hoće da čoveka ostave dole, pritisnutog, za sve koji hoće da budu kontrolori ljudskog uspinjanja!? Jer, dok god postoje, stepenice garantuju apsolutnu važnost, neophodnost onoga ko ih je odobrio, onoga ko je predvideo ko će se, kada, koliko visoko, i kojim stepenicama uspinjati! Ali, kada bi samo jedne jedine mermerne stepenice bile ostavljene do kraja, do isčeznuća i anihilacije, to bi značilo da su svuda naokolo potencijalne, nevidljive, isčezle stepenice, po kojima se svako, ko ushtedne može popeti gde hoće! Čitav sistem vidljivog i otud dozvoljenog i zabranjenog penjanja i spuštanja, isčezlo bi i propao! I kada bi tamničari ostavili samo jedne jedine rešetke na jednom jedinom prozoru, na stalnom dohvatu zatvorenika! Kada bi bili pozvani svi tamničari sveta da gledaju one poslednje stiske dlanova osuđenih na tamnicu, stiske pod kojima će one paučinaste niti nekadašnjih debelih železnih rešetki, naprosto biti transupstancirane iz bića u ne-biće, iz prepreke u slobodu! Ko bi od njih još smogao snage da više ikada nekoga zatvori? Ko bi zaboravio prizor trenutka u kome je nahrupio prostor u istrgnutu ćeliju samoće? Ko bi se osmelio da izgradi makar jedan jedini zatvor, logor, za makar jednog jedinog čoveka!?
I ako Štit od Zlata priča o tome kako se trošenjem vrednosti uspostavlja Vrednost, Rešetke su priča o tome kako Vrednost ukida svoju suprotnost čak ako je ova ulivena i u kaljeno železo i ugrađena u debele zidove moćnog zatvora.


Kamenje obavlja posao, neprestano. Pušta pljusku poljubaca i vetru milovanja da ga raspe, do zadnje truni praha. Odlazi u ništa ne ostavljajući za sobom, ni od sebe - ništa. Dakle, ono i ne odlazi. Ono - isčezava!
U svakom od nas, dani što se ne vraćaju, ljudi koji su nas zauvek napustili, cvetovi koje više nećemo ubrati ni pomirisati... sve što je otišlo za vjeki vjekov, sve je ostavilo u nama kamen, kamenčić, zrno šljunka ili pregršt peska, koje više ne možemo ukloniti. Svakim podvigom ukidamo po jednu vidljivu stepenicu i izgradimo jednu nevidljivu, koja više ne može propasti ni srušiti se; svakim lepim doživljajem (ovde smo zbog - lepote) skinemo po jedan beskrajno tanak premaz zlata sa svoga štita i pretočimo ga u neugasiv sjaj kojem je zlato nepotrebno; svakim činom otpora onima što nas hoće držati zatvorene, uklonimo po jedan sloj železa sa rešetki razapetih preko našeg neba i zamenjujemo ga delićem alabastera kroz koji se vidi kako hitro lete divlji golubovi.
Ferid Muhić
[Vrh] Go down
neven_
Novajlija
Novajlija


Broj poruka : 86
Godina : 7
Location : Okolina Inđije
Datum upisa : 10.02.2008

PostajNaslov: ONA   01.11.08 13:39

( tekst je posvecen, mom drugu i prijatelju, osobi koju postivam, volim, a cesto ne razumem - Ljilji. -Takodje, poklanjam ga svim zenama, koje znadu sta zele, ali nisu imali srece u zivotu)..

............... ONA.............

Ne razlikuje se mnogo od moje znatizelje. Ni od mog istrazivackog duha.
Kad se pokrene, ona zaviruje, i ispituje, i istrazuje. Ima je svuda, naci ces je kad se najmanje nadas, igubiti ces je kad ti je najpotrebnija. Udje u poneki sajt, obucena u dugine boje, one dugine boje, iznikle iz kapljica mleka vrhovne bozice Here, kraljice neba i zastitnice braka i potomstva, simbolom nade, cistote i nevinosti, sto padose na zemlju i postadose cvet i rascvetase zemlju njenim imenom.. Zavara ONA svojim duginim bojama necije bistre oci i nestane u svojoj igri zelja i potreba..
Naprosto je svuda, i osecas je, kao virus nosen vetrom.
Kao bes, kao rec... Kad kaze da ti je drug; a nije.
Verovatno je ONA, i ne diraj je, jer ona bocka, i zaiskri i zapali, ali ne gasi.
Nema potreba kaze, a i bez veze je, nesto gasiti sto ce i onako izgoriti.

Jagodice, nevernice
Sudio ti Bog,
Sto mi uze plamen duse,
Plamen srca mog.

Kao senka uvukla se meni u pisanje, ukrasila mi te prelepe trenutke, zavirila, oblikovala, i gde je, zovnu moje ime, njeno ime. A samo markir i dalje oblikuje senke zutom bojom.Spustim glavu i zatrepcem snenim ocima.
I pisem!
ONA...
Zivi negde svoj zivot, i nekom liku njegovo srce nadom boji. A meni ga zao jer ONA je iznikla i procvala iz kaplice mleka vrhovne bozice Here. I ima je svuda i svagde, i kao i pahulja na taj snezni dan, pozeli da se poigra na njegovom dlanu.
Nema blagu narav!
ONA lomi slilovito i snazno i kad suzom kvasi san, ONA laze, krhka i njezna, o snazi svojoj.
Pise ONA svoju pricu, ne toliko iskrenu, jer uvek stigne istinu reci...Ulepsati.
Kao i svaki covek, svaki dan ONA pise po jednu pricu, kao novi pocetak kad se slova pretacu u buicu reci,u text koji znaja i da vredja. Al' volim ja taj svet koji ONA ljubi, sveti se i ubija ,taj svet u kojem Ona umire u otmenoj tisisni

I jedno srce ustreptalo
I dva tri osmeha tiha i prosta
Sve je to ponekad tako malo
Sve je to videces, sasvim dosta...

Ne trazi, ONA, drugar:
ONA je sarenilo u tvom pogledu, u tvojoj radosti. U igri bagrema i vetra nad Tisom. Lahor je u secanju prijatelju.
ONA je kapljica na asvaltu.
ONA nije lepa, ali je rado gledam. Nije dobra, al' rado je citam.
Tesko je opisati to sarenilo, jer osim krugova sto svoj ovaj zivot, postoji i jedan novi...
...ONA... I ovaj moj zuti markir sto iscrpi srce...
PRIJATELJ...

Zasto sve sto je lijepo ima kraj
zasto je samo sunca vjecan sjaj
zasto sam odavno sam
ruke niko da mi da
zasto nemam sve sto zelim ja ...

Ako ti je stalo, budi uteha, a ne kamen svom drugu.
Nije drug tvoj restatovani komp. Ni rec bez-veze. On je taj kojem ces uvek biti vedrina, lep susret, drag dozivljaj i divno pisanje.
Ja razbijam led i topim mrak, da je mom drugu lakse i lepse...
sunny sunny sunny sunny sunny sunny sunny
Pisite nesta lepo - i dajte joj Ime, Kad ja nisam imao hrabrosti...
[Vrh] Go down
neven_
Novajlija
Novajlija


Broj poruka : 86
Godina : 7
Location : Okolina Inđije
Datum upisa : 10.02.2008

PostajNaslov: Ima jedan "RAJ" na zemlji, ime joj je "LJUBAV".   01.11.08 13:45

Ima jedan "RAJ" na zemlji, ime joj je "LJUBAV".
Ljubav se ne moze ukrasti, nece se kupiti,- ono drema u nasem srcu i moze se
samo darivati. Ljubav se ne uci knjigama, to se dozivi, i bogom je dato da je
mozemo dotaci, zavoljti i voljeti
Zavoleh jednom davno...
Cesto sam sa secanjem listao ostatke tih uspomena kad jednom posetih taj
Raj i zavoleh stidljivu "Jacu". Visoku mrsavu plavusu, duge kose.
Mrzeo sam je, ocarala mi drugove, Voleo sam je zacarala me je.
Sest godina Raja, sena vedrih plavih ociju, kad me samo ovlas dodirne.
Poljubcem obraz kad uzari. Voleo sam,- slusati kako sapuce opijen njenim
usnama. Zeleo sam vetrom postati i igrati se zanosnom plavom kosom.
Iz senke sam gledao kako dolazi, kad odlazi, dodirnuo svoj zanos pesme,
- jednostavno, Voleo sam je i nista vise.
Ali, hteli smo vise:
-Pozeljela je Jasminka da luta, trazeci jedan deo izgubljeni, "sebe".
Lutao sam Rijekom, U skoli popustio, uplovio u vlastite snove,- kako je
kupujem. Snovi za cerku jedinicu. Moje ne izgradjene palate utapale
su se sve cesce u ispijenioj votki. Sve redje sam dolazio mojoj Jaci.
S tugom sam zamisljao kako mu se nudi, daje moje rdosti, a ona opijena
ljubavnim cinom gleda me -"ti to nisi znao, mangupe."
-Votka mi zameni osecanja. Sve vise u zelji da zaboravim.
Skola se zavrsavala:
Predlog da nastavim skolovanje, kao dobar ucenik i stpendista sam odbio.
Lutao sam po terenima. Retko svracao u moje mesto. Jasminu sam uvek vidjeo
sa drugim, novim momkom. U alkoholu sam trazio istinu. Ona ponekad
svracala uzimala mrvice ljubavi, govoreci mi-"volim te, ne njih - njih imam,
ti si moja ne ispricana prica, moj ne napisan stih".
-Te subote iznenadih drugove, svratih u diskac. Jasmina za ruku drzi
starijeg zgodnog momka. Pogledala me tuzno. Pozdravih se sa svima,
pridjoh njoj nasmejan, podigoh je i poljubih- "od danas sam bivsi"- rekoh.
Tih dana, proljece je trazilo da proviri iz saksija, livade su pocele
mirsati, sve je cvalo...Sve.
Sank je bio tjesan, sve je smrdelo zalivenim pivom.Trazila se jos jedna radost.
Ja da se napijem, opet da zaboravim.Nisam mogao zaboraviti. Njega, ni nju, ni
ruku u ruci. Zamolio sam Boru da samo jos jednom pusti pesmu...
Zagrmelo je iz sest zvucnika, za sest godina,
- samo za Nevena, grupa "Pro-Arte i pesma JASMINA.
"( Jasmina, cvete moj-moja prva ljubavi-i sava moja radosti-JASMINA).
...Kupio sam kartu za izlazak iz Raja i sank je postao moj dom...
Popio sam, nkoliko "Ozujskih." S drugarima se pozdravio i krenuo...
Posao mrsavko,iz Raja u stvarnost, nasmejan kao nikad do tada.
Ala lazem, - plakao je, srce je plakalo. Srce je tugom dusu drobilo.
Hladnjikavo vreme hladilo je moje lice i ja pogledom u zvezdu sam znao
da me tu sutra nece biti... Sest zvucnika, sest godina i srce i kako da ubijem
tu ljubav u sebi.
Prisla je, "idem i ja"- rekla je. "Hajde susetko"- rekoh
Setali smo: ona zabrinuta i ozbiljna, ja nasmejan. Bez dodira,-samo je na mojoj
duzoj kosi uradila razdeljak, jer joj se tako svidjalo.
Vetar je raspirivao to jutro hladnocu, ulicne svetiljke doticali su zoru svojim
potamljenim sjajem. Htedoh reci, Jasminka ljubavi, Suteo sam. Hteo sam reci,
ali reci nisu htele izaci, samo melodija zvizduka pesme "Bony Tejlor - bol u srcu."
-"Htela bih Nevene da me atomska raznese"- cvrkutla je, " ni jedan atom tela
moga da da ne ostane, ni tati, nikako mami.
"A meni Jasminice" - upitah... "ni tebi Nevene, ni tebi"
Eh, da je videla moju suzu, skrivenu, vetrom hladjenu, potekle bi i njene
hladne i biserne. Krenula je druga, treca, cetvrta suza i tako redom.
-Plakao sam:
To svileno jutro je nas rastanak. Samo: zdravo Jasminka - zdravo Nevene.
Stajao sam skriven tih nekoliko kuca sto nas je delila. Dugo je stajala ne svom
mostu, verovatno zeleci da se vrati, a ja skrivan da je pamtim.
To jutro sam otputovao.
Setao sam Rijekom...
Kad nisam radio po dve smene i kad nisam na terenu.
Druzio sam se, provodo vreme sa devojkama,uvek nekako po strani gledao
sam njihov zivot, poneka me je dotakla, samo jedan mali dodir i to je sve.
Jedino sam ljubio otrovnu casu svojim usnama. I tako u setnji upoznah
rastavljenu Azru, zenu skromnih oblina. Pozeleo sam sa Azrom voditi ljubav,
balavio njeno telo, pokusao sam. To je moj prvi promasaj. Gorcina i Jasminkin
zabrinut pogled. - "Ti to ne znas mangupe".
Krenula je reka promasaja. Sest plavusa, veoma zgodnih mnogo lepih
dodirnulo je zenice oka, ljubavnu zelju srca i mastu, a ja samo lutao i lagao.
Nisam lagao njih,sebe sam lagao.
Alkohol se uvukao u moj zivot... Negde u svesti nicao je strah da cu
kao moj otac, traziti bezupjesno bravu na vratima da izadjem iz sranja.
Jednog dana samo sam pobegao, u JNA.
Tu sam poceo novi zivot, bez alkohola, samo sa secanjima i snovima. - Bilo
jednom nesto lepo - 14. Meseci nisam video brata, kucu i staru i drugove.
Pisma su redovito stizala: dvaput nedeljno stizalo je Jacino pismo.
Jutrom sam ih citao, jutrom salao odgovore na njih.
Napustio sam G.Milanovac otisao u Zuce, igrom slucaja,smedjokosa ljepotica
Nada postade mi devojka. Nismo vodili ljubav, samo pricali,
i prvi put svratio sam u kucu devojke i upoznao roditelje
...Ha Ha Ha,- prvi put nije bilo alkohola i nisam trazio sex.
Iznenada, zenio se Nenad, - brat od tetke. Zmolio je - " neno
znam da ne zelis, ali drustvo te zove. Svaki dan pjevamo u tvoje ime.
Na kalendaru stavljamo krstice onom danu kad ces i ti sa nama zapevati ili
mi sa tobom zaplakati ... Molmo te dojdji, a i obecao si naj-mladjem ces
radost biti. Molim te."
Stigao sam u sam tren polaska za Vrgin Most.
Pod samim satorom sam se presvukao u plavo samotno odelo, poklon od strica.
Najteze mi je bilo sa svima se pozdraviti.Toliko radosti je poteklo tim suzama,
osmesima, u zgrljajima. Svi su me zeljeli dotaci.
"Mamicu ti, a si mrsav" rece Nenad, - i da nisi dosao, mi bi dosli po tebe,
bitango jedna...
Zagrlili smo se: Svirajte, rece muzici, svirajte za mog brata.
Ona je tu braco:
Stajala je po strani i strpljivo cekala svoj trenutak.
Prisao sam, dodirnuo njen prcast nosic, poljubio hladnjikav obraz,
drzeci je za ruke nekoliko trenutaka je gledao,
-Sanjao sam te Jasminka.
-Znam Neven.
-Voleo sam te Jasminka.
-Znam Neven.
-Ubila si me Jasminka.
-Znam Neven.
-Promenila sam se Neven, ali kasno. Uprljala sam nasu ljubav.
Mnogo.
Radila sam ruzne stvari, prkosila majci. Oprosti Nevene svojoj Jasminici.
- Kasno je, pokust cu ti oprostisti.
To jutro sam prvi put popio kanadski viski.
U radosti svojoj sam promukao, tri dana nisam mogao pricati.
U semtembru sam se vratio kuci, u oktobru otisao u Rijeku.
Tih 30.Dana, Jasminka me cesto posecivala. Svaki dan smo setali, druzili se.
Mrsio sam njenu kosu, ona me zadirkivala, dirkala da vidi koliko me uzbudjuje.
Ja sam ceznio za njom.
Oprostio sam.
Ona mi se nudila, davala,ja se plasio da otkljucam vrata Raja
.... Raj nije na Nebu, Raj je u Srcu ...
Dani su se redali jedan za drugim, vreme je teklo, zivot postao tezi i
suroviji. Vremenom sam postao neozbiljniji. Neuspesno zeleo da se zaljubim.
Jasminka se zaposlila u administraciji. Neven magaconer...
Pricalo se,"vodi ljubav sa tvojim drugom Dragomirom".
Mnogo se mojih drugova kod nje izredjalo, jedan vise ili manje vise ne boli.
Sa Dragoljubom ostaje trudna. Silom udaja. Mama Kata da spasi zivot
svoje cerke, molila me da je ozenim. Toliko truda da nas rastavi, nije mogla
da nas sastavi. Dobio sam pozivnicu. Posao u svatove,nasmean i sretan drugarica
mi se udje. Samo je stomak kvario mladolikost njenog lica.
Muzika j svirala vise za mene, manje za mladu. E, drugovi moji su mi u njenoj
svadbi nosili peskir i lavor za MOJE suze kojih nije vise bilo.
Valcer je bio poslenji nas ples.
Plesali smo, jednom, pa jos jednom.
"Hocemo li biti ljubavnici" sapnula je ... Na kraju puta jedan novi put ceka nas...
-Rekoh, otrgnuvsi se iz njenog zagrljaja...
Pitala me majka nesto kasnije, zasto nisam hteo da joj budem ljubavnik.
-A zasto sebe povredjivati...Majko.
Otputovala je Jasminka u drugi grad. Od drugova sam cuo da se seta
sa staresinama vojske, da vara Dragomira. Da su mnogo stariji i da to radi za pare.
Radja devojcicu EMINU, (znala je koliko volim tu pesmu A.S - Emina, i da imam
zelju nasoj cerki dati to ime). Rastaje se. Danas je po drugi puta udata, zivi u
Zemunu. Zadnji nas susret desio se davne 1993. godine.
....Raj jos uvek postoji u mom srcu, sada se deca igraju u njemu...

(Nek ova prica bude opomena, - licno sam pustio zivot, da protutnji, ne boreci se za ljubav, pa sad ljubav vecito ganjam i trazim) - Neven bounce bounce bounce
[Vrh] Go down
Sponsored content




PostajNaslov: Re: KRATKE PRICE   Today at 12:57

[Vrh] Go down
 
KRATKE PRICE
Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh] 
Stranica 1 / 2.Go to page : 1, 2  Next

Permissions in this forum:Ne moľeą odgovarati na postove.
 :: UMJETNOST-
Forum(o)Bir: